Katarina Cimbaljevic – Geometrija i vizuelizacija slobodnih formi

Primena Escher-ovih teorija u manipulaciji percepcije prostora i figura – III faza

III faza istraživanja

Dok je rad na prvoj fazi podrazumevao istraživanje svih nemogućih figura, iluzija koje se mogu stvoriti menjanjem ugla posmatrača i razmatranjem koji program je najadekvatniji za rad, a druga faza služila za sam proces rada, kao i dalje istraživanje na ovim nemogućim figurama i sklapanje više jednostavnih iluzija u jednu veći i kompleksniju, u trećoj fazi istraživanja je došlo do finiliziranja celokupnog rada, uvođenjem animaicije i donošenjem zaključaka.

Nakon modelovanja nemoguće figure na kojoj je uočljivo nekoliko iluzija, uvedene su tri kuglice koje se kreću kroz celu figuru. U 3dMax-u iscrtane su putanje kretanja kuglica, uvedeno je ne samo linearno kretanje kuglica po datoj putanji, već i rotacija, radi stvaranja boljeg i prirodnijeg efekta kretanja. Animacija je nameštena tako da istovremeno gornja loptica, koja se kreće po Escherovim stepenicama, pravi dva kruga, dok donje dve loptice prave pun krug oko svoje date putanje kroz celu figuru. Finaliziranje datih rendera iz 3dMax-a i njihovo spajanje u jedan celovit video uradjeno je u Photoshop-u.

Zaključak:

Da li je postignut željeni efekat iluzije? Trebalo bi da jeste. Doduše, iako je cilj bio stvaranje kompleksne figure sa nekoliko iluzija kroz koju ćemo uvesti kuglice koje se kreću, možda se previše toga dešava u videu da bi se oko posmatrača usredsredilo na samu iluziju. Da li bi statična fotografija ove figure više doprinela osećaju iluziju i izvrnute perspektive u posmatraču, ili je neophodno uvođenje objekta koji se kreće radi kreiranja odnosa sa statičnom figurom i stvaranje većeg efekta iluzije? Takođe, iako jednostavnije, figure sa jednom ili dve iluzije više doprinose osećaju iluzije kod posmatrača, jer je oko više fokusirano samo na jednu stvar, kod koje jasno primeti da nešto ne valja. Kompleksnu figuru sa kuglicama koje se kreću oko prihvati kao takvo, i navikne se na ovu izvrnutu perspektivu koja je veštački stvorena, tako da čak i deluje prirodno.

Samim tim, iako postoji neograničen broj zanimljivih i kompleksnih figura koje se mogu stvoriti korišćenjem nekih od iluzija, radi stvaranja što boljeg efekta, nekad je bolje zadržati se na jednostavnijim figurama ili figurama kod kojih se ponavlja samo jedna vrsta iluzije.

Zaključak do kog smo došli i u drugoj fazi jeste da će osećaju iluzije (barem kod nemogućih figura) više doprineti izometrijsko prikazivanje date figure, nego je prikazivati u perspektivi.

Primena Escher-ovih teorija u manipulaciji percepcije prostora i figura – II faza

FAZA II

Osnovni cilj druge faze bio je istraživanje forme, eksperimentisanje sa nemogućim figurama, Penrose stepenicama, perceptivnim inverzijama i sa načinom posmatranja samog objekta. Takođe, animacija je imala ključni faktor, definišući sam finalni objekat i na koji način će on biti posmatran.

Pre nego što se uopšte mogla razmatrati finalna forma objekta, na kojem bismo primenili animaciju, morali smo istražiti neke od najosnovnijih figura na kojima se može primeniti manipulacija percepcije. Jedan takav objekat je i nemogući trougao, koji je nemoguć samo u zavisnosti od načina posmatranja. Naravno, jedna takva figura nije moguća, ali je svakako moguće manipulisati figurom da bi se ova manipulacija postigla. Kod kreiranja ovakvog objekta najbitnije je ustanovoviti šta tačno želimo i na šta ciljamo, kao i poziciju kamere (odnosno pogled) iz kog želimo da postignemo željeni efekat.

Naravno, sličan princip nemoguće figure može se primeniti i na kompleksinijim objektima. Doduše, što figura ima više uglova (bilo šta osim trougla i četvorougla), to je manji osećaj iluzije. Isto važi ako se princip primeni na figurama sa krivama.

Penrose stepenice, koje se često povezuju sa Escher-om, jedna su od početnih tema ovog istraživanja. Samo mala devijacija u poziciji kamere može doprineti do potpunog gubitka iluzije. Ako je kamera na idealnoj poziciji, postiže se neprekidno penjanje (odnosno spuštanje) uz stepenice.

Da bi se dobila još kompleksnija finalna figura, neophodno je bilo eksperimentisati i sa iluzijama pomoću korišćenja ravanskih površi u kombinaciji sa stepenicama ili sa nekim vertikalnim objektima. Ovakav željeni efekat se može uočiti kod Escher-ovog Vodopada, gde je glavni cilj stvoriti prividni vid perpetuum mobile figure.

Na kraju, nakon eksperimentisanja sa nekim od najosnovnijih nemogućih objekata, i pokušajem kreiranja iluzije i manipulacije percepcije, možemo modelovati kompleksniju figuru. Ono što je najvažnije jeste ustanovljavanje odredjenog pogleda iz kojeg želimo da se postigne željena iluzija. Ovo važi za sve figure sa kojima smo istraživali.

Koliko pomenutih iluzija vidite na ovom modelu?

Jedan od zaključaka do kojih smo došli prilikom istraživanja jeste taj koliko zapravo način posmatranja objekta utiče na samu percepciju. Nije isto da li se figura posmatra izometrijski ili perspektivno. Takođe, drugačiji je pristup pri modelovanju u samom programu. Izometrijski pogled je u neku ruku jednostavniji, zato što figura može dosta da se oblikuje samo u jednom pogledu u 3D maxu (uglavnom važi za jednostavnije figure), dok je u perspektivnom pogledu neophodno korišćenje sva četiri pogleda. Iluzija često bolje funkcioniše u izometrijskom pogledu, jer su uglovi pod pravim uglom a ivice paralelne, pa se sa većom jačinom postiže konfuzija u posmatraču.

Koliko iluzija možete da uočite na finalnom objektu?

Primena Escher-ovih teorija u manipulaciji percepcije prostora i figura

M. C. Escher jeste holandski umetnik i grafičar, koji se pretežno bavio percepcijom prostora, relativnošću i paradoskima. Njegov rad je poslužio kao inspiracija mnogima, koji su dalje nastavili da se bave takozvanim nemogućim figurama i objektima.

Tema ovog istraživanja biće upravo kreiranje jednog takvog prostora, inspirisano njegovim radovima. Prilikom analize, pažnja će se najviše posvetiti raznim varijacijama i oblikovanju figura koje će stvoriti osećaj iluzije na posmatrača, načinom na koji se menja odnos veličina figure u prostoru u zavinosti od oka posmatrača, i, takodje, stvaranju određenog osećaja, ne samo u posmatraču, već i u onom ko iskusi dati prostor u kom se nalazi.

Problemi istraživanja sa kojim se možemo susresti u daljem izvođenju jeste upravo ta promena veličine objekta u prostoru, koja se može uočiti u toku animacije kretanja datog objekta.

Pošto će istraživanje oblikovanja prostora biti direktno povezano sa samom izradom u programima, u daljem radu možemo koristiti jednostavnije programe poput Sketchup-a radi istraživanja forme, iako će veći deo samog oblikovanja moći biti urađeno bilo korišćenjem 3D Max-a, Blender-a ili Rhinocerous-a uz Grasshoper, od kojić će se za animaciju koristiti ili Blender Ili 3D Max.

Izazovi koji se pojavljuju prilikom same izrade modela, jesu oni sa kojima su se susretali ljudi još od Escher-ovog vremena – mogućnost zamišljanja određene forme, crtanja iste u dvodimenzionalnom obliku, ali nemogućnost modelovanja tog oblika u 3D-u. Upravo u ovom izazovu leži pronalazak kompleksne forme, koju je moguće izraditi i od koje je moguće stvoriti iluziju u oku posmatrača.

Animacija inspirisana idejom Escher-ovih stepenica