Geometrija i vizuelizacija slobodnih formi

Boje i materijali:

1. Prvo sam selektovala u materijalima Basic Material, zatim sam selektovala subtool telo i obojila celo telo u braon boju sa uključenom opcijom RGB – kada sam našla boju koja mi odgovara ušla sam na Color i išla na Fill color. Isto ovo sam uradila i za saksiju (koju sam ofarbala u boju slonove kosti, jer mi se nije dopalo kako izgleda kad je čisto bela), a na kraju sam uzela Basic Material i prefarbala deo saksije gde je zemlja (da ne bude sjajno nego mat).
2. Zatim sam sa istovremeno uključenim opcijama RGB i Zadd krenula da pravim zeleno korenje po telu (naravo, pre toga sam izabrala zelenu boju). Ovo mi je omogućilo da ujedno i bojim površinu i da je sa Standard brush-om izdignem od osnovnog modela, kako bi se stekao utisak da taj koren prelazi preko tela. Isključila sam Zadd i obojila krajeve prstiju i kose u zeleno, kao i grančice koje mu štrče iz tela, kako bih dobila lišće.
3. Što se tela tiče, dodala sam mu i Noise, kako ne bi bilo samo ravnih površina i kako bih dobila još realističniji model.
4. Na kraju sam telu dodala malo tamnije braon boje na mestima koja su uvučenija, a ona izbočenija sam prešla svetlijom braon.
5. Oči sam radila tako što sam ih obojila u žuto, zatim sam tamno braon prešla ivice kako bih dobila dubinu i na kraju belo u centru oka da se dobije odsjaj. Zatim sam skinula sa interneta teksturu oka, ubacila je u Zbrush (Texture => Import => kliknula na ubačenu teksturu => Add to spotlight), zatim sam sa Standard brush-om i RGB-om uključenim prelazila preko te teksture i ofarbala oči (prethodno skalirala na potrebnu veličinu i smanjila Opacity).
6. Na kraju sam za oči koristila materijal ToyPlastic koji sam kao i boju vezala za oči (Color => Fill Material), sa tom razlikom da sam prethodno umesto RGB uključila oznaku za materijal M. Za saksiju sam koristila isti model, jer su mi oči i saksija predmeti koji moraju imati jači odsjaj. Za telo sam koristila Basic Material.

Tekstura koju sam koristila za oči

Početak bojenja

Na kraju sam sa Move brush-om malo uvukla delove tela, da bih dobila malo vitkiju figuru tela.

Konačni model:

Meni se ovaj program zaista dopao i definitivno ću ga koristiti i u buduće. Odličan je za organske modele, odnosno ljudske i životinjske forme i bilo šta nalik tome, kao i za doradu nekih detalja – na recimo oružju i možda čak i zgradama (ali isključivo namenjenim za igre, jer nije potrebna tolika preciznost) – na modelima uvezenim iz 3D Studio Maxa, na primer. Definitivno je najpogodniji za upotrebu u gaming i filmskoj industriji (mislim na animirane filmove). Što se tiče korišćenja programa u arhitektonske svrhe – za izradu projekata, mislim da jednostavno program nije namenjen toj upotrebi i da ima pregršt drugih programa koji će bolje odraditi posao. U odnosu na druge programe, Zbrush jeste kompleksan, ali isto tako mislim da nije toliko težak – dosta je intuitivan program, iako je logika rada u njemu nešto drugačija u odnosu na druge programe sa kojima smo se do sad sretali.

S’ obzirom na to da mi je ovo prvi rad u ZBrush-u, ja sam, moram priznati, prilično zadovoljna postignutim rezultatima. Ima tu još dosta stvari koje treba popraviti, bilo je dosta prepravki i tokom samog rada, gde sam se susrela sa dosta poteškoća tamo gde ih nisam očekivala (na primer kod saksije), ali uz malo razmišljanja i to sam rešila.

Sve u svemu: Jako interesantan program za rad, intuitivan, pre svega namenjen organskom modelovanju za gaming industriju i definitivno program u kom ću nastaviti da radim i da se usavršavam.

Nakon nameštenog interface-a rad sam počela kreiranjem 3D Sphere (unapred definisan model lopte). Konvertovanjem u Poly Mesh 3D i klikom na Edit Mode kreula sam sa modelovanjem, odnosno skulpturisanjem svog karaktera.

Korak I: Glava

1. Uz pomoć Mask tool-a sam selektovala polovinu sfere, koju sam zatim sa Move tool-om izvukla na gore kako bih dobila izduženiji oblik glave.
2. Uključila sam simetriju i krenula sa Move brush-om da oblikujem glavu. Uz pomoć Standard i Clay Build Up brush-eva sam dodala neke delove na glavi (na primer oštriju bradu…).
3. Isključila sam simetriju i sa Move brush-om sam definisala nepravilan gornji deo glave (čelo) kakav ima karakter u osnovi, ispod grančica. Sa Polish brush-om sam prešla preko cele glave, kako bih postigla izgled ravnih površina. Nakon toga sam sve to prešla sa Smooth brush-om.
4. Očne duplje sam napravila uz pomoć Mask tool-a u obliku kruga (sa uključenom simetrijom), koje sam zatim invertovala, a onda sa Moove brush-om uvukla. Sa Smooth brush-om sam izgladila poligone.
5. Usta sam odradila slično kao i očne duplje, Mask tool (samo ovde sam koristila Free Hand) bez simetrije, invert, Move brush za uvlačenje, Smooth brush na kraju.

Još malo sam doradila oblik glave, bradu, obraze i čelo uz pomoć Move, Polish, Clay Buildup brush-eva. Nakon toga sam odradila oči. Njih sam odradila tako što sam:

1. Napravila novu sferu, otišla nazad na subtool glave i išla na opciju Append kako bih ,,prikačila’’ subtool sfere (oko) za subtool glave.
2. Sa Scale tool-om sam je skalirala na potrebnu veličinu (da oko stane u očnu duplju). Sa Move tool-om sam postavila oko u očnu duplju.
3. Zatim sam otišla u opciju Zpluggin => SubTool Master => Mirror, kako bih dobila i drugo oko.

Za telo sam imala 2 opcije:

1. Prva je bila da napravim novi subtool za telo uz pomoć Cylinder3D. Ova opcija mi se nije dopala, jer sam morala da stvaram 2 subtool-a – jedan za vrat i jedan za telo, gde nakon toga treba to telo i oblikovati da izgleda kao da je deo tog vrata. Nisam bila zadovoljna rezultatima, pa sam odustala od tog načina.
2. Druga opcija je bila da uz pomoć maske selektujem donji deo glave, zatim da invertujem masku i sa Moove brush-om da izvučem telo iz glave. Odlučila sam se za ovu opciju jer je mnogo jednostavnije samo izvići deo, a zatim sa Move brush-om uvući deo koji predstavlja vrat, pa sa Inflat brush-om izući debljinu za ramena (sa uključenom simetrijom), odakle će dalje ići ruke.

Slika za pokušaj 1

Slika za pokušaj 2 – rešenje koje sam dalje razvijala

Telo:

1. Sa Move brush-om sam izvukla telo jos malo da odgovara proporcijama sa slike, zatim sam sa Inflat brush-om ,,podebljala’’ donji deo tela gde je korenje.
2. Pošto mi je telo malo otišlo pri izvlačenju ukoso, sa Rotate tool-om sam ga ispravila.
3. Ruke sam odradila tako što sam maskirala ramena, invertovala masku i sa Move brush-om krenula da izvlačim ruke.
4. Demaskirala sam ruke, pa sam maskirala deo oko laktova, invertovala masku, pa izvukla ostatak ruku do dlanova. Da bih dobila dlanove koristila sam Inflat brush. Ruke sam radila bez uključene simetrije, jer je pozicija ruku asimetrična.

Sad kad imam manje-više gotov osnovni model (ostali su mi još prsti), ostalo je samo da ga malo bolje pozicioniram, u smislu da mu izrotiram ruke u bolji položaj sa maskama, Rotate i Move tool-om. Za telo sam koristila iste te poteze, kako bih dobila malo prirodniji položaj tela i što približniji originalu sa slike (da izgleda kao da igra) – maskirala sam glavu i rotirala mu telo u potrebni položaj.

Od osnovnog modela ostala mi je samo još saksija.

1. Sa saksijom sam se malo namučila jer sam probala prvo uz pomoć cilndra da je napravim, tako što sam koristila masku i deo po deo sa Scale tool-om sužavala. Nisam bila zadovoljna dobijenim rezultatima (došlo je do problema kada sam trebala da uvučem gornji deo saksije da dobijem zemlju) pa sam probala na drugi način.
2. Saksiju sam dobila od Sphere 3D, koju sam prvo Append-ovala na model, a zatim skalirala na potrebnu veličinu. Move tool sam ovde dosta koristila, jer sam ga prvo koristila da isečem sferu otprilike na pola, zatim sam je izdužila i na kraju sam odsekla donji deo. Tako sam dobila ravnu površinu i gore i dole. Sa maskom sam obeležila sredinu gornjeg dela saksije gde će ići Grutovo telo, invertovala masku i sa Move tool-om pomerila na dole – dobila sam debljinu saksije i deo gde će biti zemlja. Za zemlju sam koristila Clay brush.

Slika rešenja 1 – saksija iz cilindra

Slika rešenja 2 – saksija iz sfere

Prste sam probala na više načina da dobijem.

1. Prvo sam probala da sa SnakeHook brush-om izvučem iz šake prste – ovo nije nikako išlo, jer kako god da sam vukla, prsti su uvek išli nekako u stranu.
2. Probala sam da ubacim original šaku čoveka sa Imm BParts brush-om, ali mi je to delovalo previše ljudski.
3. Poslednje – napravila sam novi subtool – Cone 3D, na Initialize sam mu podesila obime gornjeg i donjeg dela, zatim sam ga sa Append prikačila na originalni model. Skalirala sam na potrebnu veličinu, pozicionirala na model i sa Move brush-om ga ,,pogurala’’ da dobije zakrivljenu formu prsta. Ostale prste dobila sam tako što sam sa opcijom Duplicate kopirala ostale prste i uz malo dorade sa Move brush-om i skaliranjem dobila celu šaku. Proces sam ponovila za drugu ruku.

Pokušaj 1 – SnakeHook brush

Pokušaj 2 – Imm BParts brush

Pokušaj 3 – novi subtool Cone 3D

Sada kada je osnovni model gotov, došao je red na detalje. Počela sam sa glavom – grančice sam izvlačila pomoću SnakeHook brush-a. U jednom trenutku sam morala da pomoću maske sakrijem deo glave kako bih mogla da popunim celu površinu. Na kraju sam ih malo ispomerala pomoću Move brush-a. Istu metodu sam koristila za grančice po rukama, samo bez maski jer nije bilo potrebe za tim ovde.

Ostao je još model da se doradi da izgleda kao da je drvo. Pomoću ClayBuildup brush-a sam postigla željene rezultate, uz prelaženje Smooth brush-om. Na kraju sam korenje izvkula uz pomoć Move i SnakeHook brush-eva.

Kada sam dodala detalje, malo je ispalo telo van proporcija, tako da sam morala da ga izdužim. Osim toga, ostale su mi vidljive linije koje dele šaku i prste – morala sam da od tela i prstiju napravim jedan model sa Merge.

1. Prvi način nije bio baš pravo rešenje jer sam uz pomoć Zplugin => SubtoolMaster => Merge, dobila jedan model, odnosno spojio mi je na primer i oči sa modelom, koje sam ipak želela da ostavim kao zaseban subtool zbog kasnijeg bojenja.
2. Drugo rešenje je bilo da hide-ujem oči i saksiju i ostatak merge-ujem sa Merge Visible u subtool meniju. Zatim sam sa Append prikačila oči na novi model, pa istim procesom i saksiju.

Kada sam dobila jedan model, ostalo je samo da mu izdužim ruke sa Mask i Move tool-ovim kako bih dobila dužinu koja odgovara modelu. Zatim sam doradila model sa ClayBuildup brush-om i Smooth brush-om.

Oblast: Modelovanje karaktera u ZBrush-u.

Problem: Odlučila sam se za modelovanje u ZBrush-u jer sam videla radove drugih ljudi na internetu i bila zapanjena postignutim rezultatima. Odlučila sam se za model bebe Gruta jer model deluje dosta izazovno za rad za početnike, a obzirom na to da je sam program namenjen pretežno modelovanju karaktera za igre i u filmskoj industriji, rešila sam da uzmem imaginarni lik koji će imati ljudske karakteristike. Kako je izabrani model dosta kompleksan, potrebno je izabrati dobar i promišljen put ka kom će se modelovanje karaktera kretati od samog starta u cilju postizanja što realističnijeg modela. Sam model ima dosta asimetrije kao i veliki broj detalja.

Cilj: Izmodelovati što što realističniji / približniji model bebe Gruta sa što više karakterističnih detalja, kao i primena materijala i tekstura na gotov model kako bi upravo ti detalji došli još više do izražaja.

Referentne fotografije:

Oblast istraživanja : Izrada poligonalne makete zakrivljene forme.

Priprema 3D modela se vrši tako sto uvezemo gotov model sa besplatnih biblioteka (Thingwerse, Free3D, cgtrader… ), zatim ga editovati u MeshLab-u. Kada odredimo broj poligona tako da model ima zadovoljavajući izgled, rad se nastavlja u Pepakura design softveru, gde odredjujemo delove za sečenje i razvijamo mrežu modela.

Prilikom izrade makete prvobitno je potrebno gravirati i iseći materijal tako da ne dodje do pucanja prilikom savijanja i oblikovanja modela.

Problemi: Kod spajanja manjih poligona otežano je savijanje i lepljenje jer je pristupačnost ivica loša. Problem pristupačnosti delova za lepljenje se takodje javlja u završnoj fazi lepljenja pa je potrebno dobro isplanirati i odrediti koje ivice se poslednje sastavljaju.

Izrada modela: Delovi tela su sastavljani pojedinačno iz razloga što je lakše sastaviti prvo manje poligone i zatim ih sastavljati dalje u celinu. Na ovaj način bi se izbegao problem lepljenja i pristupačnosti malih delova.

Svaka ivica je obeležena brojem sto omogućava lakše pronalaženje i uklapanje ivica i samim tim ubrzava proces izrade modela.

Izgled makete:

Zaključak:

– Potrebno je podeliti mrežu modela tako da ostane dovoljno prostora za delove za lepljenje

– U softveru MeshLab je moguce odrediti potreban broj poligona tako da model izgleda zadovoljavajuće

-Pepaura designer softver je pogodan za razvoj mreže modela i odredjivanje ivica za sečenje i graviranje.

-Sklapanje modela je potrebno izvršiti planski tako da pristupačnost delova za lepljenje bude zadovoljavajuća.

Poslednja faza izrade aplikacije je uvoženje markera i modela i njihovo podešavanje i prilagođavanje jedno drugom. Namešta se njihova tačna pozicija, osvetljenje, veličina i na kraju  izvozi kao APK (Android Application Package) file.

Prilikom rada u Unity softveru dolazimo do određenih problema, odnosno grešaka u programu. Program ne koristi iste jedinice kao 3DsMax, tako da se objekat ručno, skaliranjem, podešava na željenu veličinu i pomera na određene koordinate.

Nakon proveravanja rada aplikacije na mobilnom telefonu (Android), primete se greške u modelu (izostavljeni elementi objekta, treperenje ili teže prepoznavanje markera). Iako ima svoje mane, Unity daje mogućnost istraživanja i napredovanja u različiim oblastima tehnologije.

Drugi korak predstavlja modelovanje objekta koji želimo da se prikaže u aplikaciji. Model je rađen u 3Ds Maxu, iz dva dela, kako bi se video presek objekta u aplikaciji.

DWG crteži služe kao šablon prema kome se modeluje objekat. Posebno zahtevan deo izrade modela je sama fasada, budući da je prikazana kuća u secesijskom stilu. Što je model detaljniji, tu ima više poligona, te može predstavljati problem prilikom kasnijeg rada aplikacije. To znači da trebamo aplikaciju prilagoditi uređaju koji je koristi, kako bi ona radila nesmetano. U gotov model ubaciju se materijali isključivo u JPEG ili PNG formatu. Model se eksportuje kao FBX fajl i takav ubacuje u Unity.

Marker može da bude bilo kakav JPEG fajl, u ovom slučaju je izrađen u AdobePhotoshop-u u vidu osnove kuće. Kako je palikacija zamišljena da prikazuje presek kuće, odnosno fizičko razdvajanje objekta na dva dela, bilo je neophodno za svaki deo modela napraviti zaseban marker.

Zaključak

Ispitivanjem različitih forma ogledala i menjanjem karakteristika okruženja primenom programa 3ds Max i V-Raz rendera, zaključak je da su pomenuti programi pogodni za ispitivanje vizuelnih efekata pre fabrikacije instalacija sačinjenih od ogledala.

Korak 1: Priprema modela

Biranje modela

Modele možemo izabrati i skinuti sa bilo koje od brojnih besplatnih biblioteka (Free3D, cgtrader… neke zahtevaju registraciju).Iz iskustva zaključili smo da model bi trebao da bude u obj. formatu, “polygon mesh” geometrije po mogućnosti ispod 10.000 poligona (game ready, low poly), i sastavljen od što manje zasebnih mesh-ova (3D printable ready). Takođe treba napomenuti da modeli iz softveras “blender” i “zbrush” su se pokazali lakim za rad.

U ovoj vežbi smo koristili modele koje ispunjavaju i ne ispunjavaju sve ove kriterijume da bi pokazali i moguće probleme u radu i probali da time unapredimo algoritam.

Korišćeni modeli:

1. https://free3d.com/3d-model/diplodocus-v1–471374.html
2. https://free3d.com/3d-model/american-paint-horse-nuetral-v1–575385.html
3. https://free3d.com/3d-model/low-poly-tree-96065.html
4. https://www.cgtrader.com/3d-models/furniture/chair/le-bambole-armchair-bb-italia

Uvoženje modela

Kad skinemo sa nekog od sajtova rar. datoteku i iz njega izvučemo obj. fajl modela, najjednostavnije da ga prevučemo u prozor otvorenog rhnoceros-a i idemo: import file>nothing; import OBJ objects (čekiraj)>ok.

Model proveriti, obrisati ako ima neki element viška. Proveriti merne jedinice: Tools>Options>Units i podesimo po želji. Takođe proveriti skalu i podesiti. Ako model ima previše poligona, moguće je dosta bezbedno smanjiti broj sa Mesh>Mesh Edit Tools> Reduce (izaberemo procenat).

Zbog načina na koji ćemo praviti algoritam nije neophodno da model bude centriran na presek osa (nultu tačku), ali je bitno da bude uspravan.

Korak 2: Smišljanje algoritma

Osnova algoritma

Trebamo da ima mesto za uvoženje modela (mesh) i kutiju (box) formiranu u odnosu na model.Kutiji ćemo takođe dati mogućnost rotacije (Rotate) i skaliranja (Scale). Ona će nam poslužiti kao mali koordinantni sistem u odnosu na koji ćemo sve pozicionirati i menjati dalje u algoritmu, pa ćemo je sa komandom DeBrep rastaviti na potrebne delove. Posle bilo koji od elemenata biramo sa definiciom Item, index elementa biramo sa NumberSlider-om. Ovo će nam dati mogućnost da ne moramo precizno postavljati model da bi radili sa njim i takođe omogućava rad sa više modela istovremeno.

Pozicioniranje preseka

Treba odrediti osu (zapravo duž) u odnosu na koju sečemo model, broj preseka kao i njihov raspored ako je moguće.

Ose uzimamo sa naše osnovne kutije iz prethodnog koraka. Broj preseka treba da bude podesiv i nalazimo ga tako što dužinu ose (tj osu) delimo sa željenim brojem (NumbSlid+PFrames) da bi našli dužinu segmenta između preseka. Rasporedom smo manipulisali na način, umesto da ostavimo duž sa ravnima preseka (isti onaj NumbSlid+PFrames) (ravni su upravne na duž), i te ravni da seku model (PlOrigin>Sec), mi smo tu duž zakrivili (End;A+B;Item>Cat) (podesivo je). Ako stavimo da ortogonalni preseci na zakrivljenoj duži seku (PCX) pravu duž, (sa istim početnim i krajnjim tačkama) dobićemo novi raspored presečnih tačaka, povećane gustine u centralnoj zoni. Takođe moguće je fino podesiti preseke “levo-desno” tj “napred-nazad”(Move) proporcionalno po dužini ose.

*Iako postoji comanda contour, koja je jednostavnija za pripremu, konstantnije rezultate preseka smo dobijali sa mesh/plane (sec) komandom.

Uređivanje preseka

Pri operaciji mesh/plane(sec) može doći do određenih problema i neželjenih rezultata kao što su neželjeni preseci, otvorene linije ili prekomplikovane konture.

Neželjene preseke ćemo rešiti ručnim otklanjanjem, čekiranjem (ValueList>Item). Otvorene linije rešavamo pronalaženjem njihovih krajeva i spajanjem (Crv>End>Line>Join). Prekomplikovane ili oštre konture se rešavaju direktno komandama RedPLine i SmoothPLine.

*Postoje situacije kada imamo 2 ili više preklapajućih koplanarnih kontura a željeni rezultat je njihova unija tada koristimo komandu RUnion, ali često ume da se ponaša na nepredvidiv način. Ovo zahteva ručno prespajanje algoritma.

Zasecanje preseka

Da bi zasekli preseke moramo prvo da im damo debljinu (extr). Pre extruzije ćemo pomeriti presek za polovinu dužine u suprotnom pravcu vektora pomeranja (Move sa expresiom -(x/2)). Vektor pomeranja pravimo od krajnjih tačaka (end) jedne od horizontalnih linija iz naše kutije na početku i komande Vec2Pt. Rezultat ćemo podeliti (A/B) sa dužinom prvobitne horizontalne duzi (End>Ln>Len) da bi doboli jedinični vektor koji je lakši za rad. Ovo je deo kad se 2 stabla algoritma spajaju. Ukrštamo preseke sa komandom BBX, nepravilnosti ispravljamo sa BBox i pomeramo ih za polovinu dužine elemenata po Z osi u oba smera, ovde smo opet razdvojili algoritam. Radi sigurnosti skaliramo elemente minimalno i sa SDiff komandom volumene štapova oduzmemo od preseka.

*Kod štapova koji imaju kratke prekide desi se da komanda BBox zanemari prekid i što bi trebalo da bude 2 iliviše kolinearna štapa pretvori u 1. Ovo nekad znači da dođe do potpunog otsecanja elemenata od celine, i bivaju neupotrebljivi. Ovo za sad ispravljamo prosto nalaženjem boljih preseka, ali bi trebalo naći bolje rešenje.

Prostiranje preseka po površini

Da bi model pripremili za 2d sečenje, od dobijenih zasečenih tvorevina (preseka) trebamo da uzmemo odgovarajuće konturne (Item>Plane) linije i da ih prostremo (Orient) po željenoj površini, koju uzmemo odakle želimo, organizovane u tabelu pomoću komande RecGrid. Na kraju smo numerisali preseke (Points) radi lakšeg raspoznavanja pri sklapanju.

*Način organizacije preseka bi trebalo možda jednostavnije uraditi.

Rezultat rada za jedan model

Realizacija makete:

Korisceni materijali:300 g papir(sjajni),hamer (crni),karton (3mm)

Zavrsni rezultat smo dobili ukrstanjem lejera pod 90 stepeni tako da se jasno vide scena 1 i scena 2 iz razlicitih uglova.Sam prosec kreiranja makete je bio prilicno jednostavan.

Svaki od iskopiranih lejera smo rezali skalpelom kako bi  scene bile vise istaknute i stvarale bolji 3D prikaz.Podloga na kojoj smo lijepili scene je morala biti precizno izmjerena.Uzeli smo cetiri kartonska pravougaonika(oblozena crnim hamerom) koje smo zalijepili, stvarajuci unutrasnji prostor za scene.Najveci problem nam je stvaralo precizno mjerenje i uklapanje svakog lejera kako bi krajnji rezultat bio zadovoljavajuci.

Fotografije makete :

Scena 2

Scena 1

ANALIZA

Za analizu akusticnih difuzora sam koristio program I-SIMBA. Nakon sto sam modelovao difuzore i postavio ih u prostor, napravio  sam 2 izvora zvuka koji se nalaze na lokaciji zvucnika u toj prostoriji kao i resiver zvuka postavljen naspramno od njih. Rezultati akustecne simulacije u prostoriji sa difuzorima su ispale identicne onima koji se dobijeni u prostoriji bez difuzora iako sam testirao iskljucivo frekvencija u rasponu 650-4300Hz za koje je konkretan difuzor projektovan po svojim dimenzijama.

Zakljucak

Iz meni nepoznatih razloga program I-SIMPA nije prikazao ocekivane rezultate i razlike u difuziji, absorbciji i jacini zvuka na mestu postavljenog mikrofona i reflektujucih povrsina.

Izabran portret za izradu i dobijeni rezulatat:

Model je rađen ručno, praćenjem pinova dobijenih u Processingu kao html dokument koji program napravi nakon unesenih kodova i ostalih podataka

Proces rada:

1000 struna:

1500 struna:

2000 struna:

2500 struna i konačan rezultat:


Vidaković Tamara, Petković Nikola

Treća faza predstavlja izvođenje makete tako što se mreža gravira na ploču od pleksiglasa, a zatim testira dobijanje željenog efekta. U ovoj fazi odabran je jedan oblik na ravnoj površi, a u nastavku istraživanja moglo  bi se razmišljati o projektovanju mreže ili više mreža na sferičnu ili poligonalnu površ. Jedan od mogućih načina upotrebe je i isijavanje svijetlosti iz same mreže kao izvora, a to bi se moglo testirati postavljanjem led trake po donjem obodu ploče od pleksiglasa.

Primjećuje se problem težeg uočavanja razlike u dimenzijama segmenata kada se oni posmatraju kao sijenka, što umanjuje 3d efekat. On bi se mogao prevazići povećavanjem dimenzija, ali onda bi se izgubili manji dijelovi objekta- u ovom slučaju uši i griva.

ZAKLJUČAK ISTRAŽIVANJA

Nakon detaljne analize oba softvera, I analize dobijenih podataka zaključci istrazivanja su sledeći:

LUMION:

-samostalni softver (nosi odredjene prednosti- moguci problemi softvera za modelovanje ne uticu na rendering proces)

-zahteva bolje specifikacije racunara

-ima kompleksniju navigaciju (potrebno je vreme za savladavanje kretanja kroz progam)

– zahteva exportoanje file-a pre pocetka rada (file se prvo mora epxportovati kao COLLADA file, a tek onda importovati u LUMION)

– ima veliku bazu materijala, I veoma jednostavna i brza podesavanja istih (ali daje manje realisticne rezultate)

– nudi olaksice pri podesavanju scene, koristeci presets mozemo veoma brzo podesiti finalnu scenu bez kontrolisanja pojedinacnih parametara, veoma user-friendly

-neuporedivo brzi od v-ray-a (neophodno vreme: par minuta), I dalje dobre rezultate

V-RAY:

-nije samostalan softver, vec plug-in za programe za modelovanje

-ima manje zahtveva u specifikacijama od lumiona

-navigacija jednostavna ukoliko se dobro vlada navigacijom kroz izabrani modeling softver (ne zahteva dodatno vreme savladavanje navigacije u novom softveru)

-pocetak rada direktno iz softvera za modelovanje

– ima veliku bazu materijala, I veoma detaljna I korisna podesavanja istih. (za fotorealisticne rezultate zahteva vise vremena, ali cak i za isto vreme podesavanja daje realisticnije rezultate od lumiona)

– neophodno je podesavanje pojedinacnih parametara pri podesavanju scene, manje user-friendly I vremenski iscrpniji proces, ali i bolji rezultati

– vremenski zahtevan (neophodno vreme: 1+h), ali daje znatno kvalitetnije rezultate od lumiona

IZBOR SOFTVERA:

LUMION- brzi, a dobri rezultati– odlican izbor u situacijama kada je vreme ograniceno, kao i za konceptualna i idejna resenja

V-RAY- vremenski zahtevni, fotorealisticni rezultati– odlican izbor kada zelimo veliki kvalitet rezultata kojima smo spremni da posvetimo vreme, preporucuje se za vizualizaciju finalnih projekata

Fotografiju glave koju smo preklopili sa osnovom modela glave dobili smo gustinu provlačenja mreže ali raspored nije bio najbolji pa smo renderovali pet fotografija koje su imali osvetljnje iz pet različitih pravaca. Potrebno je još vremena da se dobijene slike uklope u rhino kako bi se dobio tacan raspored gustine mreže koji bi kreirao realistično lice.

+ Anđela Đokanović AU 1/15

U drugoj fazi istrazivanja trebalo je odabrati 3d objekat, koji bi se uvezao u rhinoceros i po cijoj bi se povrsini nekom od metoda razvila mreza. Zatim bi se dobijena mreza projektovala u 2d i laserskim putem isjekla na neprovidnoj plocici, koja bi posluzila kao jedna od strana lampe. Zatim bi se isti postupak mogao ponoviti i na ostalim stranama (4 strane cine omotac), a u centar bi se postavio tackasti izvor osvjetljenja i oblik mreze bi se projektovao na zid. Prva ideja je bila da se mreza napravi po povrsini oblika pomocu izokrivih u dva medjusobno upravna pravca, ali ovaj metod nije dao dobar rezultat sa vizuelnog aspekta.

Bilo je potrebno povrsinu objekta (konja) izdijeliti na sitnije segmente i tako dobiti mrezu koja ce bolje docarati trodimenzionalnost. U grasshopper-u, koriscenjem MeshMachine zadat je broj fiksnih tacaka koje zauzimaju odredjene pozicije na geometriji objekta i zadati maksimalnu duzinu strane segmenta koji ce imati oblik trougla.

Dobijenu mrezu potrebno je prebaciti u 2d, ali tu se javlja problem  jer kada se zauzme odredjeni polozaj u odnosu na objekat, u 2d se ne vidi samo posmatrana strana objekta, nego cijela mreza.

Zbog toga je potrebno od nove mreze napraviti povrs i onda je prebaciti u 2d.

Potrebno je osmisliti novi nacin kako bi se mreza primijenila kao generator sijenke.

Nakon završene radionice uspešno je koleginica Teodora Albijanić pripremila sve potrebne grafičke priloge za video igricu. Kao što su pozadina, karakteri, predmeti sa kojima karakter može da dodje u interakciju.

Dok je kolega Jovan Čajović uspeo da napravi animaciju koja bi služila kao Intro za video igricu. Jedan od problema koji se javio prilikom pravljenja animacije je kada se postavi žičani model koji bi trebao da služi kao skelet samog karaktera, on se kretao nezavisno od tela, odnosno model karaktera nije bio dobro povezan sa skeletom.

Nakon svih predhodno navedenih priloga došlo je na red kucanje skripti i povezivanja svih elemenata u programu Unity i kucanju skripti u Visual Studio 2017. Sve skripte koje su iskorištene za prvi deo video igrice se kasnije multipliciraju kako bi se svaka naredna scena uradila.

Teodora Albijanić AU 76/15
Jovan Čajović AU 88/15
Obrad Jančić AU 27/15

REZULTATI ISTRAZIVANJA:

Finalni produkt istraživanja je morphing teselacija nastala menjanjem parametara osnovnog oblika trougla.

Primenjena metoda se može primeniti na druge oblike osnovne matrice radi dobijanja različitih oblika. Ograničavajući faktor razvijenog algoritma za teselaciju je primenjena transformacija – rotacija oko ose. Daljim istraživanjem bi se mogao razviti algoritam za druge transformacije (translacija, refleksija), čijom bi se implementacijom dobio širi dijapazon mogućih oblika.

Kod procesa pripreme za fabrikaciju bitno je voditi računa o odnosu između broja različitih pločica i utrošak sredstava i vremena za njihovo pravljenje. Veći broj različitih pločica zahteva podrazumeva veći utrošak vremena na podešavanje kalupa za izlivanje, što poskupljuje proces, ali je pogodnije u pogledu estetike – postiže se seamless prelaz iz jednog oblika u drugi. Dok je manji broj različitih pločica ekonomičniji za izvođenje, ali čini prelaz grubljim. Daljim bavljenjem ovim problemom se može utvrditi optimalan odnos između ove dve stavke kako bi sa jedne strane estetski efekat ostao nekompromitovan, a sa druge proces fabrikacije olakšao.

Grasshopper se pokazao kao vrlo pogodan program za dobijanje ovakve teselacije i daje velike mogućnosti u pogledu dobijanja različitih rezultata kakvih ne bismo mogli da dobijemo u drugim programima.

Menjanjem parametara u grasshopperu omogućava nam:

– menjanje veličine i količine pločica u x i y pravcu

– menjanje stepena zakrivljenosti konačnog prelaznog oblik

– oblik bezjeove krive

– menjanje oblika i pomeranje curve attractora – dobijamo beskonačne mogućnosti dobijanja različitih gradijenata između dva oblika, sa mogućnošću sagledavanja rezultata u realnom vremenu, što je možda i najveća prednost korišćenja ovog programskog jezika za ovo istraživanje.

Zadatak sam uspesno odradio, dobio zeljeni izgled haube od ravanskih formi.

Zakljucio sam da je proces izrade modela u ravanskoj formi jeftiniji, priblizno lici na pravi model. Dok je proces razvojnih formi vise realan.  Fabricki proces je najbolji, varenje i  savijanje lima je najefikasnije i najbrza varijanta.

Zaključak:

Prilikom izrade modela zaključio sam da je proces modelovanja razvojnih zakrivljenih formi dosta realniji u odnosu na ravanske forme, ali da je fabrički proces u kome se vare dijelovi automobila precizniji i jednostavniji za izradu u odnosu na kalupe u kojima se materijal izliva.

     1. faza – modelovanje povrsine

    2. faza – dodavanje bones svakom elementu                                                                                      posebno, nakon cega se link-uje bones-skin

   3. faza – podesiti pivot i hijerarhiju elemanata                                                                                   kako bi se dobilo zeljeno savijanje

Posle proucavanja jednog pristupa modelovanju moze se primetiti da su se otvorile nove mogucnosti, pracenjem tutorijala dolazi se do jednog logickog pitanja veoma znacajnog u celom procesu modelovanja koji nam moze obezbediti znatnu ustedu vremena, a to je da li mozemo da modelujemo direktno odredjenim krivama koje dobijemo kao presecnice verikalnih ravni medjusobno paralelnih i samog objekta (volumena ) kroz koji smo postavili iste.

Uz pomoc pomoc opcije In-place mass

I iz prethodno naucenih  alatki na veoma jednostavan nacin postavljamo krive unutar mase koju cemo da formiramo koje su zapravo te presecnice…

Dobijamo zeljeni volumen modelovan u par koraka.

Postupak je jasan na nama je samo da spojimo ova dva procesa I da izmodelujemo…

Za finalizaciju rada, odabrani su konacni parametri na modelu crkve koji ce biti promenljivi i graditi odnose u daljem izucavanju akustike.

To su:

1. Visina crkve (svih zidova)

2. Dubina svih zakrivljenih aneksa na glavni kubus – oltarska apsida, severna, juzna

3. Visina na kojoj se nalazi horska galerija

4. Sirina broda crkve

5. Pozicije i dimenzije pilastara

U Grasshopperu je finalno napravljen model. Za opstu formu modela crkve je odabrana jednokupolna gradjevina sa trikonhosom (osnove upisanog krsta). Brod je zasveden, kao i poprecni kraci i oltarska apsida.

Za osnovu objekta je uzet oblik:

Promena broja pilastara:

Promena dubine i sirine lucnih pevnica i apside:

Postavljen je primarni Rectangle kome se mogu podesavati sirina i duzina, i njegovom poduznom podelom pomocu alata Shatter su formirani delovi na kojima ce se naci pilastri i delovi sa polukruznim pevnicama, tako da se njihove proporcije mogu menjati na Slider-u. Pomocu Arc-a su modelovane lucne pevnice, kojima se mogu pomerati dubina odnosno centar zakrivljenja kao i sirina (Start point i End point). Parametrizovani su i pilastri pa se tako moze menjati i njihova sirina, dubina u prostoru i broj komada na obimnom zidu. Postavljena horska galerija je takodje parametrizovana na promenu visine i duzine, kao i sirine zajedno sa promenljivom sirinom celog broda.

Na taj nacin parametrizovan model se moze kontrolisati u daljim radovima.

Kako se Grasshopper-ov plug-in Dolphin Acoustic pokazao kao komplikovaniji za koriscenje, zbog malog broja podataka o njemu na internetu, model se moze koristiti za ispitivanje zvuka u raznim drugim softverima, poput ECOTECT-a..

Nakon pokusaja u razlicitim softverima( 3Ds Max,Rhinoceros,Grasshoper)dolazim do zakljucka da je moj model najednostavnije i najbrze izvesti pomocu SketchUp-a sa par Addona..

Zavrsni rezultat nije zadavoljavajaci..Problem se pojavio u sketchupovoj ogranicenoj mogucnosti crtanja zaobljenih linija i samim time 3D model izgleda isjeckano..

Zakljucak: Bez obzira na detaljno istrazivanje,softver koji sam odabrao nije bio u mogucnosti da potpuno izvede moju zamisao..Nakon finalno rendera zakljucujem da bi rezultat bio bolji da je izabran neki drugi softer od prvobitno navedenih…

Izrada panela u Rhinu, pomocu Grasshoppera olaksava posao i smanjuje vreme u poredjenju sa panelima koji su radjeni u 3ds Max-u. Prednost panela parametarski daje nam mogucnost manipulisanja polozaja i velicine panela, kao i osnovnih jedinica – njihove velicine, polozaja i medjusobnih odnosa (preklapanja, dodirivanja), kao i mogucnost promene debljine linija.

Kada radimo u 3ds Max-u, potrebno je prvo iscrtati ceo patern, koji kasnije pretvaramo u povrsinu i extrudujemo da bi dobili 3d model. Ne postoji mogucnost promene parametara, dok u Rhinu mozemo da napravimo matricu u kojoj po X i Y osi mozemo da multipliciramo nase osnovne jedinice, sto znaci da se velicina zeljenog panela moze prilagoditi projektu koji izvodimo, brzo i lako.

Prednost ovakvih panela je u brzoj promeni i kada je jedna jedinica načinjena, kako se manipuliše ako želimo da izmenimo dizajn same jedinice ili veličine panela. Mogu da se pripreme za sečenje i upotrebom CNC mašine da se dobije finalni proizvod.

Primeri panela koji su dobijeni koristenjem Rhina i Grasshoppera. Prva slika predstavlja izgled panela, dok druga pored prikazuje uvecan segment.

Izuzetno je korisno pri dizajniranju nekih prostora koji su minimalisticki i nemaju dodatnih ornamenata, pa nam senke koje dobijemo prolaskom suncevih zraka kroz perforacije ovih panela imaju funkciju ornamenata u prostoru.

Efekti koje stvaraju paneli u enterijeru.

Primena panela u artitekturi, obezbedjuju
privatnost i senku u prostoru.

Koristenje razlicitih panela na objektima
daje osecaj unikatnosti, nesto po cemu bi
modularne objekte mogli razlikovati.

S obzirom na istrazivanje koje smo sproveli na kalupima dolazimo do zakljucka da dva modela ne mozemo da napravimo od papira (slika 1 i slika 2), sto nam je zapravo cilj (zbog cene materijala od kog se prave kalupi), a da je jedan moguce (slika 3).

                                        
                slika 1                                               slika 2                                                 slika 3

Model koji je moguce napraviti od papira dalje razradjujemo u dva softvera (3dsMax i Rhinoceros). U 3dsMax-u uspevamo napraviti model, dok smo u Rhinoceros-u naisli na problem spajanja tacaka koje formiraju strukturu modela.

Milica Spasojevic
Jasmina Milankovic
Tatjana Dobras

Konačni rezultat.

Nakon objašnjenog postupka u fazi II dobila sam gotovi proizvod.Shvatila sam da je ovaj postupak mogao da se odradi na lakši i brži način, sa mnogo manje komponenti, a dobio bi se jako sličan rezultat.

Problem 1: Par nejasnih komponenti prilikom praćenja tutorijala i izrade.

Problem 2: Nejasnoća linija do samog završetka rada i podešavanje gustine istih.

Prednosti ovog postupka: Dobija se efekat koji sam željela postići, na brži način u odnosu na rad u Archicad-u i Photoshop-u.

Zadovoljna sam finalnim radom, sa načinom na kojim sam postigla željeni efekat.

U proslom postu sam prezentovala nacin na koji sam ja dobila teselaciju na neki svoj nacin, tj pomocu uskladjivanja kontura i rotacije.

Ovo je konacni rezultat teselacije.

Kroz ovaj rad uvidjela sam probleme do kojih dolazi prilikom dobijanja teselacije na ovaj nacin.

Problem 1- Zahtijeva mnogo vremena

Problem 2- Nije univerzalan metod za dobijanje svih oblika

Problem 3- Mijenja se sam oblik, jer ovaj nacin iziskuje doradjivanje konture, pa to na kraju moze biti neki sasvim drugi oblik, za razliku od drugih metoda gdje tezimo odredjenom obliku, oviom metodom moze doci do  odaljavanja od istog.

Prednosti- Zanimljiv proces i neizvjesnost da li ce neki oblik moci da se postigne na ovaj nacin.

Ovaj rezultat sam postigla koristeci ArhiCAD.

Spajanje makete  je krenulo od glave prema telu zato što na glavi ima više sitnijih delova koje je teže sklopiti.

Krajnji izgled makete

Upoznavanje sa grasshopper-om kao i sama radionica su ostavili na mene jedan veoma pozitivan utisak. Opustena, ali radna atmosfera.

Fascinacija grasshopper-om, koji je sastavni dio rhinocheros-a, je i poslije evo i par dana i dalje prisutna. Ono sto sam ja radio u njemu uz pomoc asistenta i demonstratora kojima se ovim putem i zahvaljujem, jer je za mene rad u njemu bio novina, je samo mozda 1% onoga sto se sa njim moze izvesti i dobiti. Cuo sam ranije za program i kapirao otprilike sta se u njemu moze dobiti. Zapravo sve one lude forme velikih arhitekata koje nas fasciniraju su rezultat rada sa ovim ili programom slicne filozofije.

Ova vrsta dizajna i arhitekture imaju i neki svoj opsti naziv kao parametric design ili parametric archichecture.

Evo napr. Bjarke Ingels’ Serpentine Pavilion je odlican primjer parametrickog dizajna, jer zaista bez parametara bi bilo dosta tesko dobiti toliku preciznost ovog paviljona.

Dakle, sto se tice ludih i slobodnih formi ovo je definitivno nesto sto pomjera granice u daljem oblikovanju same arhitekture kao nauke, a i u realizaciji ovakvih projekata. Zaista mislim da su mogucnosti samog programa ogranicene samo granicama u nasoj glavi.

Jedino sto kad sve ovo vidim plasim se malo za klasicnu arhitekturu i ono gdje ovo moze odvesti samog arhitektu. Da pojasnim, smatram da isto kako parametrima dolazimo do ovih neobicnih formi tako se u vrlo skoroj buducnosti parametrima moze doci i do finalnog proizvoda obicne kuce, zgrade i tako dalje sto mozda i nije bas najbolje za nas kao arhtekte. Da uprostim, tipa ukucas koliko ti treba stanova u osnovi na zadatoj parceli raznih struktura,i u odnosu na samu parcelu program slican ovom a mozda i ovaj moci ce izbaciti gotovo rjesenje na osnovu parametara koje mu ukucamo, tipa insolacije i tako dalje. U svakom slucaju ovo je nesto sto apsolutno pomjera dosadasnje granice u arhitekturi.

Sto se tice samog mog rada kao sto sam vec naveo u predhodnim postovima, htio sam da prevedem fotografiju svog pokojnjeg oca u 3d fotografiju. Image sampler je nesto sto se koristi u ovoj nekoj prici, odnosno obicna fotografija se prvo prevodi u neki od osnovnih oblika ili povrsi, a kasnije ekstrudovanjem tih povrsina se dobija i treca dimenzija.

Posto sam ja imao u osnovi krugove razlicitih velicina, kasnije eksdrudovanje trece dimenzije po z osi je i zavisilo od velicine samog kruga, odnosno veci krugovi su izvuceni u visocije valjke a oni manji u nize tako da se i na taj nacin dobila neka vrsta ritma u 3d pogledu.

Ispod su prikazani rezultati koji su postignuti  i na kojima se vidi ono sto sam pokusao nadam se uspjesno pribliziti rijecima.

На крају истраживања и примене обе методе креирања 3Д фотографије моје скромно мишљење је да друга реализација (склапање помоћу провидних фолија) јако лоше изгледа готово на нивоу да га је радило дете други разред основне школе. Прво штампа на тој фолији није испала ни близу онога што сам мислио да ће бити, а помотом мој начин паковања тих фолија супер лепком на панеле од балсе је те фолије запрљао и умазао тако да се комплетна фотографија може сагледати само под јачим осветљењем, али се под тим осветљењем виде и моји отисци прстију као и трагови и брљотине од лепка. Прва реализација која је заснована на штампи на хамеру и сечењем лејера, а потом паковање истих на позадину на различитим удаљеностима је јако добро испала. У ову технику нисам много нада полагао, али заправо је та она која је била боља. Има дубину, може се посматрати из више углова и то је заправо оно што сам желео да постигнем.

први метод

други метод

Kroz rad na radionicama smo istrazili i izmodelovali prostore za analiziranje akustike.

Prvobitna ideja je bila da modele napravimo tako da sve unutrasnje strane budu odredjene geometrijske strukture.

Zavrsni deo smo uradili u softveru za akustiku – Ecotect. Kada smo exportovali prvobitni model i ubacili zvucnik u prostor dosli smo do zakljucka da se moze videti samo mali broj komponenti zvucnih talasa koje idu kroz taj prostor.

Prikaz prvog modela gde se vidi samo eho uz maskirajuci zvuk.

Kada smo videli da nam problem prave pojedine stranice odlucili smo da uklonimo odredjene i ostavimo samo dve paralelne, tako da dobijemo vise komponenti zvucnih talasa.

Iz prethodne dve fotografije vidi se zakljucak naseg rada, odnosno na prvoj fotografiji se vide zvucni talasi za eho uz maskirajuci zvuk, mali deo korisnog zvuka,a i samog eha. A na  drugoj se moze videti izjednaceni eho uz maskirajuci zvuk i korisni zvuk, kao i sam eho. A u malim kolicinama i odjek odnosno reverb.

Sara Bugarin AU70/2015

Sara Novakovic AU56/2015

U drugoj fazi istrzivanja bavili smo se pravljenjem prostora za finalnu fazu rada. Pokusali smo da zidove k0ji su nam potrebni za ispitivanje akustike u prostoru napravimo samo sa Rhino-m, ali smo shvatili da je bolji nacin uz dodatak Grasshoper-a.

Veci prostor smo napravili tako sto smo generisanjem nasumicnih tacaka u odredjenoj regiji pomocu komponenti: Pop2D i Rectangle dobili tacke koje su predstavljene kao sredista voronoi celija. Nakon toga smo nacrtali krivu u Rhino-u. Odredili smo distancu sredista voronoi celija od te krive i  u koliko je ta distanca imala vrednost koju smo zadali celije su bile uvecane. Od dobijenih povrsina napravili smo kocku za dalje istrazivanje.

Manji prostor smo napravili tako sto se povrsina podelila uz pomoc Diamond Panels, a onda smo nasli centralnu tacku u odnosu na koju smo izdigli povrsinu u 3d. Kada je jedna povrsina dobijena rotirali smo je i pomerali dobivsi zatvoreni prostor u obliku kocke.

Sara Bugarin AU70-2015

Sara Novakovic AU56-2015

Tokom 2. dana radionice sam uspeo da napišem skripte za kretanje karaktera i za njeovu interakciju sa objektima.

Takodje je uspešno postavljena animacija prilikom samog kretanja karaktera.

Kucanje skripti je radjeno u programu Visual Stiduo 2017, dok su skripte povezivani sa samim karakterom i okolinom unutar programa Unity.

Problemi na koje sam nailazio su greške u kucanju kodova kao što je na primer razmak na mestu gde nije potreban, pogrešno napisana reč funkcije, zaboravljeni ili dodati viškom znakovi interpunkcije.

Kod za pokretanje karaktera i pokretanje animacije pri kretanju karaktera.

Kodovi koji omogućuju karakteru da gura objekte po sceni.

Video snimak trenutno uradjenog dela igrice.

Nakon  što je su isečeni delovi razvijene mreže,

na red dolazi savijanje i sklapanje figure.  Svaka ivica koja se spaja sa drugom je numerisana, radi lakšeg sklapanja. Takodje od pomoći može biti i otvoren softver, da bi kontrolisali da li idemo u dobrom pravcu.

Ivice koje se savijaju su gravirane.

Hamer papir je spajan obostranom lepljivom trakom kako bi spojevi bili što manje uočljivi. Problemi koji se javljaju tokom spajanja je savijanje papira i u manjoj meri pucanje graviranih ivica.

Rešenje problema bi bio čvršći papir (min 300 gr) i manji veći razmakizmedju linija pri graviranju.

Izrada dizajna plocice zapocela je odabirom jednog od likova sa slike Keitha Haringa Odabrala sam ovu konturu jer sam razmisljala o u klapanju i po horizontali i vertikali i d ane bude previse komplikovano jer sama metoda koju sam izabrala je komplikovana i nisam znala da li cu uopste stici do zeljenog rezultata.

Prvo sam napravila okvirno konturu i translatovala  i na taj nacin sam zeljela da dobijem uklapanje po vertikali.

. 

Sledeci korak je bilo preoblikovanje konture i postizaanje uklapanja

Ovim sam dobila teselaciju koja bi mogla translacijom da ide po vertikali. Nakon toga zeljela sam da pokusam da uklopim oblik i po horizontali, pa da teselacija bude beskonacna.

Uvidjevsi problem u uklapanju na ovaj nacin, pokusala sam da rotiram objekat da bih dobila blizu vezu izmedju njih, sto sam i postigla.

Zatim sam dojerivanjem kontura, pokusala da uklopim oblike.

Pa je to nakon par pokusaja i dorade i uspijelo.

Faza II-izrada portreta Nikole Tesle u programu Grasshopper. Pomocu tutorijala sa youtube-a sam uspjela da ispratim i dobijem zeljeni postignuti efekat u 2d-u.

Napravljen je novi grid-kvadrat sa x i y kordinatama, zatim su dodate nove komponente, preko kojih sam dobila tačke u gridu.Uz pomoć polyline sam te tačke povezala i dobila linije.Explode kao alatka mi je pomogla da linije izdijelim na manje djelove a alatka Evalue kako bi se izjednačile dužine svih elemenata.

Surface Point komponentu sam spojila sa fotografijom kako bi se izdefinisale linije koje sam prethodnim postupkom dobila. Ostatak komponenti je sažetak pomoću slajdera podešavanje gustine linija, broja linija, visine i razmaka izmedju istih.

Predstavljene su komponente koje su mi pomogle da dobijem krivudave linije po x kordinati.

Nakon završenog i propratnog tutorijala sam željela dodati debljinu linijama kako bi izgledalo da je portret napravljen od pločica, medjutim kad sam to odradila nije mi se dopao finalni proizvod pa sam odlučila da prezentacija ostane linijski u 2d-u.

Prednost programa je ta što je sačinjen od algoritama i koristi se za rješavanje problema, što je interesantno za rad. Prije rada potrebno je napraviti svoju šemu postupka kako bih mogla dobiti ono što sam zamislila.

Mana rada u archicad-u vezano za ovu temu jeste što problem sto ne može da se automatizuje, postupak je korak po korak, zatim Photoshop ima svoje mane u efektima, ne može se postići ovakav efekat, a dobar dio istih se i plaća.

U nekom dodatnom istrazivanju vidio sam da postoji poseban plugin za photoshop koji rasterizuje sliku i prevodi je u krugove, na taj nacin je naravno pojednostavljuje i dovodi otprilike do zeljenog efekta, ali ne toliko precizno kao i grasshopper. Efekat se zove halftone i nije besplatan nego se kupuje psebno za photoshop kao plugin.

Inace postoji i jedan online generator koji takodje prevodi sliku u rastere    ( krugove) i moze se koristiti besplatno na sledecem linku

http://www.picturetopeople.org/image_effects/photo-halftone/halftone-image-generator.html

Sve ovo u photoshop-u kao i u ovom online generatoru radi samo u dvije dimenzije i onda se slika moze ubaciti u neki 3d proram, napr. archicad i onda se krugovi ekstrudovati i prevesti u tjubove ili valjke. Hvalinka ovog procesa je u tome sto se prije svega moraju koristiti 2 programa, i sto se na taj nacin ne moze odraditi da u odnosu na velicinu samog kruga u osnovi zavisi i visina samog valjka. Preciznije receno da se veci krugovi, surfejsi izvlace vise, a da se oni manji izvlce, extruduju manje. Moze ali korak po korak, odnosno da se selektuju svi krugovi iste velicine i oni extruduju zajedno, ok se ovi drugih velicina isto tako selektuju zajedno i isto se radi i sa njima.

Sto se tice samog grasshopper koji je kao neka vrsta plugin-a u rhinoceros-u u njemu se sve ovo izodi jednostavnije i uz pomoc parametara, tako da se moze sve regulisati automatizovano pa tako i visina samih ovih tjubova ili valjaka u odnosu na velicinu kruga. Meni licno je odgovaralo da veci krugovi kao surfejsi budu izvuceni visocije a oni koji su  manji da se manje ekstruduju.

Tutorial koji me vodio kroz cijelu pricu, koji sam pronasao kasnije je na linku

https://www.youtube.com/watch?v=OI_6iGJOc9k&list=LLC0CgJJXyAqf-pDXQJsuwvg

Ovo je rezultat koji sam dobio

Finalni korak jeste da se urade varijacije na temu kinetičke skulpture.
Načini na koje se ovo može uraditi variraju od menjanja oblika osnovne krive, menjanja dužine i zakrivljenosti krakova, povećavanja i smanjivanja veličine krugova itd.

Rezultati radionice prikazani su u sledećim GIFovima:

Konačni proizvodi su varijacije kinetičke skulpture čija aerodinamičnost nije testirana već se pretpostavlja da bi se nešto slično moglo kretati pomoću vetra. Krakove skulpture je (ukoliko se ona izvodi) neophodno povezati tako da se oni konstantno vrte zajedno, uvek na isti način.

Softver za realizaciju ideje: Rhinoceros/Grasshopper

1. Postavljanje trougaonog grida čije ivice eksplodiram kako bih mogla dalje da ih delim na pola radi primene transformacije teselacije – rotacija oko sredine ivice.

2. Deljenje krive na segmente čije zakrivljenje određujem putem graph mapper operacije, koja kasnije dozvoljava izmene u stepenu zakrivljenosti.

3. Sledeći korak je rotiranje krivih za 180 stepeni oko svoje ose, kako bi se dobio kompletan oblik, čijim spajanjem se na kraju dobija kompletna pločica.

4. Kako bih napravila gradient tj. prelaz iz oblika jednakostraničnog trougla u konačnu zakrivljenu formu, postavljam curve ili p0int attractor. Ispitivanjem estetskih efekata ustanovila sam da se zanimljiviji rezultati dobijaju primenom curve attractor-a.

Implementacijom gradijenta se lakše uočavaju promene izazvane pomeranjem curve attractora.  Gradijent se formira u zavisnosti od blizine pločice curve attractoru. Ujedno predstavlja zakrivljenost pločice, od zelene (jednakostraničnog trougla) do crvene(najzakrivljenije pločice).

Sledeća faza je racionalizacija šablona za realizaciju. Potrebno je smanjiti broj različitih pločica za fabrikaciju ograničavanjem stepena zakrivljenosti za određeni interval.

Odlucile smo da modelujemo tri razlicita kalupa za kolace.

Modelovanje kalupa zapocinjemo crtanjem krive koju zatim umnozavamo rotirajuci je za 60 i 300 stepeni i dobijamo jednakostranicni trougao koje formiraju te krive. Isti trougao ofsetujemo i pomeramo na odredjeno rastojanje kako bismo dobili udubljenje kalupa koliko je to potrebno. Umnozavanjem ovog oblika dobijamo teselacionu povrs. Tu povrs moramo da postavimo u kalup koji je kruznog oblika, a to je uradjeno trimovanjem svih nepotrebnih trouglova do samog kruga. Na taj nacin dobijamo slican model kalupa koji je bio tema istrazivanja. Kalup bi bio izliven od prehrambene gume .

Modelovanje kalupa zapocele smo crtajuci povrs koju smo podelile na odredjeni broj kvadrata. Nakon toga crtamo jos jednu povrs koja je takodje podeljena na isti broj kvadrata kao i ova ispod. Svaki kvadrat ima svog para. Zatim smo zadale paramete koji omogucavaju rotiranje gornje povrsi, promenu visine, atraktora i pomeranje oko vertikale. Tako dobijamo nepravilnu formu kalupa.
Ova struktura kalupa bi se napravila tako sto bi se na ovu strukturu izlila prehrambena guma u koju bi se sipala masa kolaca kada bi se kalup stegao.
Takodje smo shvatile da struktura samog kalupa ne sme biti jako sitna jer kolac ne bi uspeo da izadje iz kalupa.

Nakon prethodno dva uradjena kalupa i zakljucka da su dosta kopleksni i prvenstveno zbog cene materijala nepristupacni odlucujemo da uradimo jos jedan model kalupa za kolace koji se pokazao kao vrlo jednostavan za fabrikaciju.
Kako smo predhodne radile u Rhinoceros-u odlucile smo da i ovaj zapocnemo tako. Ideja je bila da imamo par krugova koji su na razlicitim rastojanjima i razlicitog precnika. Na njima je bilo potrebno uociti tacke koje bismo mogle da spojimo kako bi se dobile trougaone povrsine. Medjutim, tu nailazimo na problem jer nismo znale kako tacno definisati tu poziciju tacaka. Upravo zbog toga odlucujemo se da isti kalup pokusamo uraditi u drugom softveru, ali i na drugaciji nacin. Odlucujemo se za 3dsMax i u njemu rad zapocinjemo crtanjem Box-a i njegovim deformisanjem kako bismo dobili oblik parceta torte kao sa slike. Zatim taj deo modela na osnovu slike dodatno modelujemo (pravimo udubljenje). Nakon modelovanja ovog segmenta koristimo opciju mirror kako bismo upotpunili parce. Sada je bilo potrebno kopirati taj jedan segment u krug kako bi celokupan model licio na onaj idejni kalup. Pivot tacku postavljamo na vrh parceta i pomocu opcije array i podesavanja broja parcica i ugla rotacije dobijamo priblizno slican model.

Milica Spasojevic
Jasmina Milankovic
Tatjana Dobras

Na kraju istrazivanja odabrao sam dva načina pomoću kojih ću fizički ostvariti svoju ideju. Prva je štampanje zasebnih lejera i pozadine na providnoj foliji, zatim pakovanje tih folija na određenoj udaljenosti jedna od druge, princip slotova. Svaki lejer ima svoj deo konačne fotografije pozicioniran na a4 formatu. Drugi način je štampanje lejera na 250 gramskom hameru, potom rezanje istih i postavljanje na pozadinu, ali na različitim udaljenostima s tim da ono što je najbliže oku posmatrača nalazi se na najvećoj udaljenosti u odnosu na pozadinu i svaki sledeći lejer je sve manje udaljen od osnove. 

Kreiranu aplikaciju (.apk fajl) potrebno je prebaciti na mobilni telefon ili drugi Android uređaj, a target tj. osnovu odštampati ili prikazati na drugi način po želji.

Rezultat:

Rezultat nije savršen iz razloga što se sve teksture 3D modela ne prikazuju, već samo nekolicina. Nepoznato mi je da li ovo predstavlja manjkavost metode, ili je do samih tekstura u 3D softveru (korišćen je SketchUp). Takođe, tekstura tepiha treperi, što se može videti u videu.

Zaključak: Dobijeni rezultat je zadovoljavajuć, aplikacija funkcioniše i cilj prikazivanja objekta je postignut. Na ovaj način moguće je prezentovati i bilo koji drugi 3D model.

Osnova ovog postupka je povezivanje osnove sa 3D modelom, i kreiranje aplikacije za Android koja će izvesti vizuelizaciju.

Prvi korak je podešavanje scene:

Kreiranje baze podataka na Vufora-i:

Uvođenje targeta u Unity i podešavanje:

Uvođenje 3D modela i podešavanje:

Poslednji korak je kreiranje aplikacije opcijom Build, za koju je potrebno imati instaliran i Android Studio. (Nemam screenshot ovog postupka jer se kompjuter zablokirao.)

Primena proširene realnosti je značajna i sve više u upotrebi za potrebe arhitektonske vizuelizacije pre svega zbog uštede vremena i materijala koji su utrošeni pri izradi maketa, kao i zbog mogućnosti za jednostavne izmene u 3D modelu, a služi najviše kao sredstvo približavanja ideje arhitektonskog projekta klijentu.

Trenutno postoje razne aplikacije koje primenjuju proširenu realnost na polje arhitekture i dizajna enterijera. Neke od njih su Augment, MagicPlan, SmartReality, itd. Njihova upotreba se najčešće zasniva na jednostavnom ubacivanju 3D modela u aplikaciju. Proizvođači su takođe napravili ovakav tip aplikacija za prezentovanje svojih proizvoda, kao npr. Ikea čijom aplikacijom je moguće lako prikazati kako bi neki element nameštaja izgledao u datoj prostoriji.

Cilj ovog istraživanja je stvaranje sopstvene aplikacije za vizuelizaciju objekta za Android, uz pomoć softvera Unity, Vuforia i Android Studio. Očekivani rezultat je prikazan slici:

OBLAST ISTRAZIVANjA- Oblikovanje povrsine lampe tako da se uz tackasti izvor svjetlosti dobije sijenka na zidu u enterijeru koja stvara iluziju da je u 3D.

PROBLEM- Perforiranje povrsine lampe tako da se dobije zeljena sijenka.

Nacin za rjesavanje problema- stvaranje ”3D visual gradient” od 2D slike zeljenog oblika.

Istrazivanje teme smo zapocele pretragom kalupa za kolace.
Inspirisane radom Dinare Kasko odlucujemo se za istrazivanje modelovanja kalupa u grasshopper-u.
Nasa tema se usmerava konkretno na materijale od kojih bi kalup mogao biti napravljen, jer do sada to nije istrazivano.

Istrazivale smo materijale :

1. poliuretanska guma – nepogodan za zdravlje ljudi (toksican)
2. prehrambena silikonska guma – namenjena za proizvodnju kalupa (1kg ~ 50evra)
3. tecna lateks guma – pogodna za koriscenje (1l ~ 60evra)
4. gips – pogodan za zdravlje ljudi, ali problem nastaje zato sto gips upija vodu i onda kolace ne bismo mogli da izvadimo iz kalupa

Milica Spasojevic
Jasmina Milankovic
Tatjana Dobras

Oblast i tema istrazivanja: Modelovanje uz analizu akustike u velikim i mali zatvorenim prostorima.

Analiziranjem velikih i malih prostora dosli smo do zakljucka da zidovi imaju veliku ulogu u apsorbciji zvuka. Kada zvucni talas dodje do zida nepravilna povrsina ga ili apsorbuje ili rasprsi.

Problem: Resavanje akustike u velikim i malim prostorima uz koriscenje posebnih algoritama.

Istrazivanjem smo dosli do zakljucka da ce nam za resavanje ovog problema pomoci program Rhino. Koriscenjem posebnih algoritama se dobijaju zakrivljene forme na zidovima. Planiramo da dodatak uz Rhino bude softver za akustiku Ecotect.

U videu je dato objasnjenje kako su izmodelovani paneli za  veci prostor:

https://www.youtube.com/watch?v=XxEs4gmXc68

Sara Novakovic AU56-2015

Sara Bugarin AU70-2015