Uporedjivanjem modelovanja DemoHead-a i modelovanja uz pomoć sfernih oblika došla sam do zaključka da je ipak modelovanje uz pomoć sfernih oblika pristupačnije i efikasnije, dok je modelovanje uz pomoć DemoHead-a brže i možda lakše ali nije moguće neke velike izmene u odnosnu na Demo. Modelovanjem uz pomoć sfernih oblika je moguće dobiti ceo oblik tela, ali je lik više animiran nego realističan.Program je odličan za crtane junake, videoigrice itd…

Treća faza obuhvata isprobavanje odnosno testiranje generisanog paterna svetlosnih zraka. Ovakvu vrstu paterna možemo dobiti postavljanjem centralnog svetlosnog izvora ili primenom sunčeve svetlosti (postavljanjem ogledala ili propuštanjem svetlosnih zraka kroz prizmu). Dobijeni rezultati primenjeni su, kao instalacija, na kupoli Panteona.

Fotografije su ištampane na samolepljivom papiru u izračunatoj veličini. Zatim su isečeni potrebni delovi koje smo lepili na providne pločice. Podloga je od stiropora na kojem su prvo odredjeni razmaci izmedju pločica u dva pravca, a zatim i postavljene pločice. Iz jedinstvenog ugla posmatranja dobija se početna fotografija.

Zakljucak: Za dobijanje ujednacenije slike, predpostavka da su plocice bile iste velicine i dodatno obratiti paznju na postolje jer od tacnog rasporeda plocica dobija se preglednija fotografija.

Problem:

Modelovanje veslackog camca za potrebe ispitivanja hidrodinamickih karakteristika i optimizacija

Resenje:

Modelovanje uz pomoc softvera Rhino i Grasshopper

Parametri:

Cilj:
Ispitivanje hidrodinamickih karakteristika camca uz pomoc CFD tehnologije.

Zakljucak:

Koriscenje parametarskog dizajna omogucava brzo i efikasno modelovanje uz mogucnost jednostavnih izmena dizajna promenom samih parametara. U kombinaciji sa CFD tehnologijom dobijamo alat za brzu i jednostavnu analizu modela, i na taj nacin obezbedjujemo kvalitet i efikasnost proizvoda.

Izabran portret za izradu i njegov rezultat dobijen prvom metodom:

Portret se moze izvesti na dva načina :

1. RUČNO

Praćenjem redosleda pinova preko aplikacije na internetu ili u fail-u notepad koji program sačuva nakon njegove vizualne prezentacije.

2. ROBOT

U programu grasshopper  redosled koji je prikazan u notepad-u koristi se na krugu koji je sačinjen od zadatog broja pina. Kako bi robotska ruka mogla da napravi krug oko svakog pina prave se nove tačke kao putanja po kojoj bi se ona kretala :

Rezultat rada robotske ruke praćenjem unesenog redosleda oko svakog pina:

Rad robotske ruke moguć je uz alat koji je sačinjen od dela koji se vezuje za robota, zavrstnja na kojem stoji konac tako da može da se vrti i fiksne tube kroz koju prolazi konac i na taj nacin dobija svoju čvrstinu :

Analizirajući prototip stolice koji je bio najpogodniji za izradu ovakvom metodom, zapitala sam se o primeni komada nameštaja dobijenog na ovaj način. Pored brojnih prednosti poput lako sklopivosti i rasklopivosti, mobilnosti, jednostavnog sastavljanja kao i upotrebe jeftinog i svima dostupnog materijala, bio mi je potreban još neki čvršći razlog zašto bi neko primenio baš ovaj metod u enterijeru ili eksterijeru.

Tražeći razlog na internetu, naišla sam na razne primere skloništa za beskućnike i izbeglice koja osim što im pružaju osnovnu potrebu za zaklonom od vremenskih neprilika, zbog svog atraktivnog i neobičnog izgleda često postaju deo urbane kulture i ovim ljudima na margini bude osećaj pripadnosti gradu.

Zato sam se odlučila da zaokružim ovu temu sa “komadom nameštaja” koji će nekome predstavljati skonište i dom. Uzimajući u obzir da želim da dobijem 3d strukturu od razvijene 2d površi, bacila sam se na istraživanje napravljenih struktura. Uočila sam da su neke isuviše komplikovane za pravljenje zbog ogromnog broja savijanja, što ima za posledicu da gubi smisao svoje upotrebe.

Dakle, definisala sam probleme i ciljeve:

-kreirati mrežu tako da bude što manje zahtevna za razumevanja principa savijanja

-mreža mora biti brzo sklopiva i rasklopiva, u slučaju promene mesta boravka

-mreža se mora jednostavno upakovati da stane u veću torbu

-dobijena struktura mora da pruži zaklon od vremenskih neprilika

-layout mreže mora biti jasno definisan i nacrtan, kako bi svako mogao da ga preuzme i za vrlo kratko vreme pomogne nekom tako što će napraviti sklonište

Odatle su usledila dva prototipa skloništa:

1. Sleeping bag

Krenula sam prvo sa ručnim iscrtavanjem tela u ležećem položaju da bih razradila način “pokrivanja”, tj. definisala poligone koji bi činili opnu vreće za spavanje. Posle par pokušaja, došla sam do najoptimalnijeg rešenja – poligoni se savijaju od nogu do glave, tako praveći zatvorenu strukturu. Problematično bi bilo samo vezivanje tih poligona, međutim to bi moglo da se prevaziđe uklapanjem pero – žljeb ili eventualno nekim jednostavnijim spojnicama.

1

nemojte se smejati, pls :D

Ovo je scenario upotrebe koji slikovito prikazuje dobijanje vreće za spavanje. Scena 3 nije poslednja, već postoji mogućnost potpunog zatvaranja strukture. Vreme sklapanja iznosi 5-6 minuta.

Drugi prototip je “origami shelter”, veoma čest i popularan primer.

Koristila sam najjednostavniji diamond pattern. 2

Ovako je trebalo da ispadne savijanje origami metodom, međutim bilo mi je previše konfuzno da pohvatam koje dijagonale se savijaju unapred, a koje unazad. Zato sam posle višesatnog bezuspešnog savijanja, odlučila da napravim sopstveni origami.

krajnje ivice se savijaju ka unutra, dok se nakon toga ivice pre njih savijaju ka spolja. na taj način se vrlo brzo i jednostavno dobija sklonište paviljonske strukture. Vreme izrade: 5-6 min

koji prototip je bolji ?? Svaki ima svoje prednosti i nedostatke, sve zavisi od vremenskog perioda, mesta na kom će biti postavljeno i korisnikovih potreba.

Ovim bih zatvorila 2.  fazu istrazivanja. Pokazala sam da je moguće napraviti nameštaj od običnog kartona, koji zadovoljava svoju funkciju, konstrukciju i estetiku. Uz modifikaciju šema, došla sam do najoptimalnijih DIY rešenja. U nekoj sledećoj fazi bih volela da preciznije razradim statiku origami paviljona i spojnice kod sleeping bag-a, te da ih učinim u potpunosti spremnim za izradu :)

ps. Izvinjavam se na kasnom postu, imala sam i video sklapanja paviljona, međutim nije htelo da se uploaduje :( probaću da pošaljem na mejl!

Lp

Kroz nekoliko primera proučile smo međusobne odnose i zaključile da zbog pravih uglova između konstrukcijskih elemenata stola, nemoguće je radnu ploču stola postaviti pod pravim uglom u odnosu na neki od nosećih elemenata. iz tog razloga, radna površ je nestabilna i nije moguće povezati je sa ostatkom konstrukcije na neki od načina japanskih veza. Spoj tri noseća elementa je dosta oslabljen kada se oni međusobno seku, dok je nosivost veća ukoliko se smaknu. Ovim postupkom je jednostavnije obraditi drvo, a zatim i spojiti drugim elementom.

Odštampanu sliku na A4 formatu treba postaviti na ravnu površinu. Potrebno je izrezati gornji deo papira kako bi se stvorio još bolji efekat.

Kako bi se dobio željeni rezultat treba odrediti pod kojim uglom i sa kolike udaljenosti se slika gleda, a to sam dobila pomoću formule za pravougli trougao. Za dužu katetu uzela sam 2m, a za kraću 0,7m, i pomoću tih dimenzije potrebno je izračunati β ( koja je u ovom slučaju ugao gledanja). 

Kad se to sve izračuna dobija se da je ugao gledanja 71°.  I time se dobija tražena optička iluziju.

A ovako to izgleda iz drugih uglova kada se sagledava:

Vodeći se poslednjim zaključkom iz faze 2, odlučila sam da istraživanje nastavim na nekom drugom objektu, sa velikim brojem zakrivljenih površi. Prvo sam pokušala sa London City Hall-om (Norman Foster) a nakon toga i sa objektom Zahe Hadid – Heydar Aliyev Center, ali sam, nažalost, naišla opet na problem “curenja” papira iz ovih modela, pa se već na pola simulacije moglo vidjeti da se proces odvija u tom pravcu. S obzirom da su oba objekta skinuta sa sajta 3dwarehouse, moguće da je način na koji su modelovani uzrok problema, jer npr. u slučaju prvog objekta, zakrivljena kontura ne potiče od jedne krive linije već je postignuta stepenastim slaganjem vise nivoa, odnosno njihovim međusobnim smicanjem.

Pošto uviđam da nikako neću moći da ostvarim početnu zamisao i da ne ostvarujem napredak u tome, preostaje mi samo da pokušam da “zgužvam” papir u bilo koji drugi oblik osim u sferu, kao što je urađeno u tutorialu, na kome se baziralo ovo istraživanje, da bih provjerila da li je odabrana metoda uopšte primjenjiva kod deformacije plane-a u složenije forme.

Iz tog raloga se odlučujem da pronađem što jednostavniji arh. objekat, sastavljen od zakrivljenih površi. Na pomenutom sajtu pronalazim spiralno zakrivljenu kulu. Ovoga puta rotiram plane,prilagođavajući ga izduženom objektu.

Međutim i ovde ne dolazi do pomaka. Plane se “priljubljuje” uz ravne baze objekta, koncentrišući svoju deformaciju samo na tim dijelovima, odnosno krajevima modela. Simulacija dosta duže traje nego u slučaju sa sferom i deformacija se veoma sporo, gotovo nikako ne povećava vremenom. Očigledno je da je i ovde problem prvenstveno geometrija ali ni ovoga puta ne shvatam šta je tačan uzrok neuspijeha.

Zaključak:

Ideja je sama po sebi veoma zanimljiva, zbog čega mi je posebno žao što nije ostvaren veći napredak u procesu rada. Veoma mali izvor informacija, koji se u suštini zasnivao samo na pomenutom tutorialu je vodeći razlog slabog pomaka ali je vrlo moguće i da riješenje leži u drugačijem podešavanju nekih parametara pri cloth-simulaciji. Zato se nadam da će ovo istraživanje pružiti bar nekoliko korisnih informacija za sve one koje ova tema zainteresuje, s obzirom da nije obrađivana od strane prethodnih generacija studenata.

Treća, a ujedno i poslednja faza u izradi modela kirigami tehnikom, podrazumeva formiranje finalnih mreža za objekte, sa svim naznačenim ivicama, onima koje se seku i onima koje se zasecaju, a potom savijaju.

Izgled mreža za četiri odabrana objekta

Nakon formiranja mreža usledio je proces izrade samog modela, koji je podrazumevao prvobitno štampanje mreža na papir, a zatim sečenje i savijanje. Važno je napomenuti da sam pri izboru objekata uzimala primere na kojima je moguće istražiti što više metoda ( sa zakrivljenim delovima, nagnute pod uglom, isturene, stepenaste..)

Izgled napravljenih modela

Zaključak: Prilikom rada javljali su se manji problemi kao što su, pozicioniranje glavne linije savijanja, skalacija objekata i njihova maksimalna veličina na papiru, kao i savijanje sitnijih delova prilikom izrade. Kao glavni zaključak izdvojila bih da mi je drago što sam detaljnije istražila ovu japansku metodu, čija primena može biti veoma široka i dati veoma efektne rezultate.

Treća faza rada se bavi fabrikacijom:

– Način fabrikacije linijske tesalacije lika u ovom slučaju veličine 40×40 cm je prvobitno trebao biti izrađen laserskim sečenjem nekog čvrstog materijala kao što je balza: gde bi se ploče balze 40×10 cm posebno sekle i naknadno spajale u formu lika, foreks: gde bi se ceo lik mogao iseći iz jednog komada, isti slučaji bi se mogli ponoviti za metal i lepenku. Međutim pri izradi se javio problem uskih otvora koje gotovo nijedna štamparija nije mogla da izradi, međutim jedna od štamparija se ponudila da rezbari što je jedna od mogućih opcija ali se time ne dobija isti efekat sa obzirom da na materijalu ne bi postojali otvori već bi se samo urezivali.Druga opcija koja je i na kraju odabrata je ručnim putem, gde se na deblji hamer štampao crtež linijske tesalacije, sledi ručno sečenje i lepljenje na okvir od foreksa, a potom na samu ploču kako bi se mogla primetiti debljina i dubina tesalacije.Mane ovakve izrade su da je hamer od kog je pravljena tesalacije mnogo mekši te se javlja vitoperenje, gde se hamer mora pričvrstiti za foreks, preciznost izrade je mnogo manja i da je sama detaljnost tesalacije (npr. broj podele linijskih površina) manja zbog komplikacija pri sečenju i dužine trajanja procesa.

Problem?

Kako sa namanjim brojem pločica određene veičine dobiti gradient prelaz u dve boje?

• Jedan element smo umnožili 4×4 i tako dobili željenu pločicu
• Dobijenu pločicu smo potom umnožili „x“ puta po vektorskim pravcima
• Zatim je usledilo ukidanje elemenata unutar pločica u odnosu na udaljenost od odabrane tačke

Zaključak: Ovaj postupak se može ponoviti, odabirom polazne tačke za ukidanje elemenata kako bi se dobila različita rešenja.

(Slike 1 i 2). Finalni izgled popločanja sa kolorističkom obradom sa različitom polaznom tačkom.

U zaključku rada spomenula bih prednosti, mane i probleme vezane za softver.

Kako sam planirala da odradim model što je bolje moguće – na *profesionalnom* nivou, tokom rada shvatila sam da je za vešto modelovanje u Zbrush-u najbitnija vežba i poznavanje mnogo prečica i „skrivenih“ opcija.

Prednosti: Program je izuzetno koristan za gaming industriju, umetnost, reprodukciju visoko realističnih modela i modelovanje detalja. Uz pomoć velikog broja „brusheva“, „alpha“ tekstura i postprodukcije (bojenja, dodavanja mapa itd.), moguće je ostvariti neverovatne rezultate.

Mane: Lično mislim da Zbrush skoro nimalo nije namenjen za inženjerstvo i arhitekturu zbog svoje moći modelovanja slobodnih formi, i slabije moći modelovanja pravilnih oblika i tačno dimenzionisanih ravni. Ipak, mislim da bi se dobro koristio za neke karikaturne verzije kuća, u animiranim filmovima i igricama.

Problemi pri modelovanju:

Kao što sam već napomenula, želela sam da ostvarim što verniji rezultat, ali naišla sam na dosta modela pri modelovanju detalja i nekih kompleksinih formi poput kose.

Pri modelovanju prstiju ruke isprobala sam više opcija od kojih sam tražila onu „manje bolnu“, jer bi pri skoro svakom pokušaju dolazila do problema sa poligonima, spajanjem različitih masa i pravilnosti oblika.

Modelovanje kose svodi se na razvlačenje mase i njeno teksturisanje, međutim, potrebna je mnogo veća veština poznavanja programa da bi ona izgledala pristojno.

Slične stvari dešavale su se pri spajanju i ostalih delova tela – torza i ruku, nogu, modelovanja haljine…

* Na slikama prikazani su primeri problema na koje sam naišla – spajanje vrlo malih i bliskih formi, iako to nije željeni efekat. Ovaj problem nažalost nisam znala da rešim i nakon nekoliko pokušaja, ali sam na kraju našla alternativni način za rešenje – dodavanjem nove sfere i njenin oblikovanjem i kopiranjem.

To sum up: Zadovoljna sam radom i izborom softvera. Volela bih da ga detaljnije proučim i bavim se njime ubuduće – ali pri višku vremena! :)

Na slici: Finalna verzija modela

Cilj istraživanja bilo je definisanje objedinjenog postupka upotrebe auxetic materijala na modelu patike, od faze modelovanja do pripreme za fabrikaciju.

Tokom rada, istražene su različite metode modelovanja da bi se pronašlo najoptimalnije rešenje za primenu na konkretan slučaj. Neki od problema koji su se u ovoj fazi rada javili tiču se preciznosti samog modela, nedostaci u vidu rupa u modelu, nedovršenost kontura, nemogućnost razvijanja površi, detaljnije objašnjeno u II fazi rada.

Auxetic materijali imaju brojne prednosti u odnosu na konvencionalne materijale, pre svega zbog svoje mogućnosti oblaganja zakrivljenih površina bez problema preklapanja materijala na zakrivljenim delovima, širenje do dvostruke vrednosti površine, primene na različitim materijalima poput tkanine, metala, sintetike.. U oblasti proizvodnje patika ova vrsta materijala  našla je primenu zbog  postizanja dobrih ergonomskih svojstava posredstvom prilagodjavanja materijala dinamici stopala i zanimljive estetike.

Inspiracija za ovo istraživanje proizašla je iz prethodno pomenutih referenci i izvedenih primera u istoj oblasti, ali i uprkos njihovom postojanju, nije pronadjen adekvatan kod čijom bi se primenom postigao cilj sa početka.

Model sa slike predstavlja maksimum koji je postignut tokom istraživanja, a biće predmet razrade na nekom naprednijem nivou edukacije iz ove oblasti.

I korak: U softverski program Rhinoceros, importovali smo 3ds objekat pomoću kog smo pokušali da uprostimo model. Grasshopper nam je pomogao da uz brži i jednostavniji način smanjimo broj vertexa i dobijemo jednostavniju formu koju bismo kasnije razvili po mreži.Međutim došlo je do problema. Ukoliko se modelu poveća veličina poligonalnih segmenata, ne dobijamo željenu formu, a ukoliko ga postavimo sa dosta sitnijim segmentima, model će biti komplikovan za izradu.

II korak: Došli smo do ideje da uz pomoć alatke objekat presečemo na pola zbog njegove simetričnosti i zatim za dalju analizu koristimo jedan deo. Pomoću te ideje uspelii smo da dobijemo željeni oblik poligonalnih segmenata gde je model jasan i precizan.Željenu formu razvili smo na mrežu i zatim uočili da dolazi do preklapanja segmenata.

III korak:Kako bismo se rešili novonastalog problema, došli smo do ideje da poligonalne segmente jednog dela objekta (slona) selektujemo i formiramo traku, kako ne bi došlo do preklapanja.

Zaključak za prvo rešenje : Ovaj vid generisanja poligonalnih modela zahteva dosta utrošenog vremena i veliki broj delova.

Nakon završenog modelovanja kalupa za kolače, izvršena je njegova fabrikacija. Pritom, postojala su tri moguća načina za to:

1) kalup od silikona

2) 3d štampani kalup

3) razvijena površ

Kalup od silikona (1) izradio bi se preko 3d štampanog negativa. Međutim, problem sa njim jeste taj što na tržištu ne može u slobodnoj prodaji da se nabavi silikon koji je pogodan da dođe u kontakt sa hranom, a dostupni silikoni su kancerogeni.

3d štampani kalup (2) urađen je sa preciznošću 0.2mm, upotrebljeno je 150gr plastike i bilo je potrebno 11h za njegovu fabrikaciju. Rezultati su prikazani na fotografiji ispod.

Kalup izrađen preko razvijene površi (3) nije uspeo, jer prilikom korištenja funkcije unroll developed surface dolazi do preklapanja stranica, odnosno kalup nije moguće izraditi sklapanjem istih.

Na kraju, mogu se izvesti sledeći zaključci:

-samo modelovanje u pogodnom softveru nije predstavljalo veći problem;

-moguće su različite variacije po pitanju oblika, dimenzija, ugla zakošenosti;

-dominantni su problemi fabrikacije;

-najpodesniji za upotrebu bio bi kalup od silikona.

Zakljucak:

Posle istrazivanja pravljenja modela iz pretkodnih postova, modela sa Voronoi celijama, pomocu Tekasil mase dosle smo do zakljucka da je izvodljivo, ali previse komplikovano i oduzima dosta vremena. Smatramo da se vise isplati da se model izradi uz pomoc 3D stampe ili CNC masine.

Prednost sa Tekasil masom je jedino ta sto je jeftinije, ali smatramo da je bolje vise platiti izradu modela i ne gubiti previse vremena na to uz pomoc vec navedenih mogucnosti izrade modela sa Voronoi celijama.

Kao zakljucak teme hteo bih da napomenem jos neke stvari:

-Prototip gipsa od Voronoi celija je laksi za 1/10 od alternativnih opcija.

-Medicinski tehnicari mogu dizajnirati gips u roku 20min.

-Dizajn baziran na slikanju i merenju preloma smanjuje prostor za gresku tokom namestanja gispa i tokom procesa oporavka.

-Otvoreni koncept gipsa smanjuje rizik infekcije, poboljsava oporavak i daje korisniku veci konfort i manju neugodnost za vreme nosenje gipsa.

Smatram da ovaj nacin saniranja je buducnost medicine, ne samo za prelome nego za mnogo jos.

– Od 100 ljudi 2.4 osobe ima u toku zivota preko jednog preloma. Gips koji se koristi za saniranje preloma izlaze telo visokim rizicima od zaraze.  Klinicki zahtevi za vise higijenski pristup saniranja preloma je postalo sve vise i vise trazenim.

-3D tehnika stampe brzo raste u proizvodnji prilagodjenih alata za rehabilitaciju.

-Cilj ovog istrzivanja je razviti brzu i inteligentnu tehniku modeliranja za razvoj pacijent-specificnih i higijenskih ortopedskih gipsova, proizvedenih 3D tehnologijama stampanja.

-Model saniranja  se stvara iz pacijentove slike kako bi razvio detalje specificne za pacijenta. Jedinstvena tehnika za stvaranje geometrijske referencije razvijena je kako bi se izvelo dobijanje detaljnih modela.

-Gips je modelovan tako da bi stvorio glatke krajeve kako bi se sprecile modrice blage pokreta povredjenih udova. Uzorak povrsine ukljucuje strukturu ventilacije i otvore za higijensku namenu i udobnost nosenja.

Finalna dobijena anamorfoza svetlosti:

Istrazivanje je pokazalo da je sfera najbolja forma za stereograficku projekciju, jer ce uglovi biti ocuvani nezavisno od udaljenosti svetlosnog izvora.

Na drugim formama to nije slucaj , i anamorfoza se deformise prateci promene pozicije svetlosnog izvora. (sto se moze videti na primeru kocke)

Sto se tice materijalizacije i realizacije objekta/makete , sferu je jedino moguce dobiti 3d stampom dok ostale forme je moguce napraviti u vidu makete od papira/kartona. Moguce je izvuci iz programa mapu ovih formi i na laserskom secenju obraditi materijal, cijim sklapanjem se dobija zeljena anamorfoza. Za jednostavnije anamorfoze je moguce raditi maketu rucno.

Zavisnosti od zeljenog nacina izrade, ovu anamorfozu je moguce postici na skoro bilo kojoj geometrijskoj formi, pritom suzavajuce forme kao sto su kupa, gde je projekcija izvrsena na vrhu kupe, daju mutne ili polovicne anamorfoze nezavisno od pozicije svetlosnog izvora.

Najbolje je da se odrade na sfernim i/ili krivim povrsinama. Za najbolji rezultat to je na sferi, ali zbog komplikovanog procesa izrade, druga najbolja forma jeste valjak, zbog toga sto se moze izvesti bez 3d stampanja i daje najtacnije anamorfoze pored sfere.

Brasilia Cathedral

Korak 1, Obrazovanje osnove

Alatke: Shell Tool, Method revolved, simple

Korak 2, Kreiranje bočnih elemenata

Alatke: Shall tool, Method revolved, detailed

Korak 3, Adaptacija oblika

Alatke: 3d view, curve edge

Korak 4, Prilagođavanje parametara

Alatke: 3d view, rotate, add to shall

Rezultat

Zaključak:

Koristeći alatke programa za formiranje ljuskastih formi je moguće ostvariti željeni rezultat, ali uz dosta posla i postupno (“peške”). Ukoliko se u samom startu ne proračuna i ne postavi željeni oblik kako treba, što se vidi u rezultatu, nije moguće vršiti promene celokupne forme menjanjem parametara jednog dela celine. Promene su moguće tek ukoliko se model rastavi na početne delove, promene se željeni prametri svakog pojedinačnog dela ili jednog dela koji će ponovo biti umnožen i rotiran na potrebni položaj. Što znači da komplikovanije ljuskaste forme nije preporučljivo projektovati u ArhiCad-u, iako je to moguće, već Rihno-u koristeći Grasshopper, jer su ova dva programa povezana i moguće je uvoziti modele iz jednog u drugi.

Proces istraživanja koji ova tema zahteva jeste odnos veličine i broja samih krugova. Problem koji se može javiti jeste da slika nije jasna jer je broj krugova mali, ili da su prečnici krugova veliki pa ne formiraju jasnu sliku. Drugi problem koji se javlja jeste kada je slika jasna, ali zato je i broj krugova veći samim tim dolazi do velikog broja preklapanja istih i do problema sa radom programa . Naročito se problem javlja kada želimo da obojimo unutašnjost krugova , što je zbog velikog broja preklapanja nemoguće.
Proces pronalaženja odgovarajućeg odnosa krugova koji formiraju sliku i njihove veličine može da potraje, ali je i najvažniji proces istraživanja u ovom radu.
Konkretan problem u ovom radu je bio sam broj krugova i njihov veliki broj preklapanja što je dovelo do znatnog usporavanja, naročito prilikom pripreme za fabrikaciju.

Znatan broj problema se javio i tokom fabrikacije a nastao je zbog ne ogovarajuće boje kružića koji bi trebalo da formiraju željenu sliku. I ako su bela, crna i nijanse sive bile dobar izbor boja prilikom istraživanja na računaru pri fabrikaciji su se pokazale kao ne odgovarajuće iz dva razloga. Prvi je što prilikom bele štampe na providnu foliju može doći do tehničke greške usled koje je moguće da ćete dobiti praznu foliju bez štampe.

Drugi problem jeste odabir nijansi sive boje koje ne doprinose celokupnoj slici jer su previše svetle.

Moguće rešenje za dati problem jeste odabir jarkih boja za fabrikaciju (poput žute, crvene, plave i zelene) kako bi se dobilna željena finalna slika.

Nakon odabira željene slike počinje rad u Grasshooper-u a sastoji se od nekoliko glavnih koraka.
1. Formiranje površi za odabranu sliku.

2. Podela površi na segmente
3. Određivanje broja površi na koje se slika razlaže, kao I udaljenost istih.

4. Ubacivanje slike na primarnu površ I njena podela na piksele. Odnosno formiranje grupa od piksela zadazih veličina
5. Pomoću formule određivanje, tačke posmatranja, veličine svake formirane površi i same veličine krugova.

6. Dodavanje boje krugovima, kako bi slika bila što jasnija.

Uspesno izvedena anamorfoza na sferi:

Zbog komplikacije izvodjenja ovakvog modela, projekcija je izvedena na drugim telima (kocka, vajak, kupa):

Dobijena anamorfoza:

* Kupa daje lose rezultate svetlosti (cak i na razlicitim pozicijama izvora svetlosti), dok ostala tela daju zeljenu svetlosnu mapu.

Izabranu fotografiju prvo ubacila u Photoshop i svaku boju na fotografiji sacuvala u zaseban lejer.

U 3ds Max-u pomocu kamere postavljene na rastojanje sa koga bi trebalo da se vidi kompaktna slika, i postavljenih panela na proracunato rastojanje od kamere. Na svaki panel dodata fotografija jedne boje sacuvanje kao zaseban lejer u Photoshop-u. Prilikom dodavanja materijala primjeceno je da svaki lejer mora da se sacuva potpuno zasebno u Photoshop-u i tek onda sacuva kao fotografija, ako se ne izbrisu ostali lejeri u 3ds Max-u prilikom ubacivanja forografije bice prikazani i oni a ne samo ono sto je sacuvano na fotografiji.

Pošto je izbor metode bio najveći problem, odlučila sam da  krenem od jedinog korisnog tutoriala koji sam nasla na internetu, vezano za metodu gužvanja papira:

Napomena: deformacija papira/plane-a je bolja ukoliko se plane podijeli na trougaone poligone a ne kvadratne. Jedan od načina da se to postigne je primjena modifiera turn to mesh na plane.

Jedina razlika je što sam sferu iz priloženog tutoriala zamijenila gotovim 3d modelom objekta za koji sam se odlučila a koji sam skinula sa sajta “3dwarehouse”. Potrebno je napraviti plane koji treba  izdjeliti na veći broj segmenata da bi deformacija bila bolja. Kroz plane je potrebno postaviti model objekta (dakle, tako da prolazi kroz plane do polovine otprilike) na koji treba primjeniti animaciju, na sledeći način: u početnom trenutku animacije, model je uvećan toliko da je “progutao” plane odnosno papir (dakle model sadrži plane u sebi) , a u krajnjem trenutku model je smanjen odnosno skupljen na sredinu plane-a. Napomena: na model objekta je potrebno primjeniti modifier-e – Normal i Editable poly (prije animiranja). Nakon svega ovoga se na plane primjenjuje modifier Cloth, gdje je vršeno podešavanje odgovarajućih parametara, kao što je prikazano u tutorialu i otpočinje se sa simulacijom.

Pretpostavila sam da će biti teško na ovaj način postići željeni rezultat zbog složene geometrije Gerijevog objekta. Ipak, činilo se da proces u suštini teče kao u priloženom tutorialu – model je prilikom svog smanjivanja istovremeno skupljao – gužvao papir. Međutim, nakon završetka simulacije koja je trajala 1h i 45min (zbog složene geometrije modela objekta prvenstveno), krajnji rezultat nije bio zadovoljavajuć. Papir je u nekim dijelovima bio zgužvan unutar kontura objekta – čemu se težilo ali na nekim je “izašao” iz istog.  Zaključak – forma nije prepoznatljiva.

Ovo je bio samo početni korak, tj. prva oprobana metoda koja je pokazala da su najvjerovatniji razlozi za nezadovoljavajući rezultat: složena geometrija objekta (trebalo se krenuti sa jedostavnijom formom jer je korištena imala veliki broj poligona koje je trebalo proračunati) ali je moguće i da su veličina i položaj papira uticali (jer je u nekim dijelovima objekta bilo potrebno popuniti veću zapreminu a u nekima manju pa su zbog toga neki dijelovi ostali nepopunjeni do kraja a na nekima je “iscurio” papir. Ipak, ovo je samo pretpostavka koju ću pokušati istražiti detaljnije kroz naredne metode).

POKUŠAJ 2:

I dalje se vodeći pomenutim tutorialom, pokušaću da upotrebim jednostavniju formu objekta – box, pa ukoliko to da željene rezultate, dalje ću pokušati da box deformišem po uzoru na formu Disney Concert Hall-a.

Nailazim na problem gdje plane prolazi kroz box iako je sve podešeno kao u slučaju sa sferom.

Prva pretpostavka je da se ovo desilo zbog ne-centriranog gizma, ali se ispostavlja da ipak nije to u pitanju. Primjećujem i da se vitoperenje papira koji izlazi van box-a najviše dešava na ivicama, što me dovodi do nove pretpostavke da je problem i u geometriji, jer se ovo nije dešavalo u slučaju sfere koja je zakrivljena površ. Zbog toga u narednom pokušaju chamferujem ivice box-a.

I to uspijeva. Samo na par mjesta papir izlazi van okvira, gdje vjerovatno treba povećati iteraciju. Dakle, zaključujem da prikazani tutorial funkcioniše kod zakrivljenih površi. Napredak se vidi na narednoj slici ali se tu, kao i na prethodnoj slici vidi da se papir ne gužva na dijelu kada nailazi na ravne povši, stoga je potrebno da površ bude u potpunosti zakrivljena.

Glavni zaključak današnjeg istraživanja:

Evidentno je da se metodom koja je danas istraživana nije postiglo mnogo, ali je ustanovljeno nekoliko stvari koje će dalje usmjeriti rad, prije svega u pogledu grešaka oko složene geometrije, oštrih ivica modela i ravnih površi i sl.

S obzirom da nisam naišla na veliki izvor informacija na ovu temu, kako od prošlogodišnjih radova, tako i sa interneta, najveći i najteži dio ovog procesa je pronalaženje najefikasnije metode kojom ću moći da postignem željeni estetski utisak u animaciji.

Na bazi korisnih saznanja od danas, pokušaću da postignem približnu formu željenog objekta. Ukoliko se pokaže da to ipak nije izvodljivo, rad ću nastaviti kroz drugačiji pristup kojim ću i dalje pokušati da postignem efekat gužvanja papira ali koji će biti drugačije koncipiran od danas predstavljenog.

 Predmet istraživanja: Augmented Reality aplikacija.

Problem istraživanja: Unity softver zahteva dodatne softvere za 3D grafiku (u ovom slučaju 3Ds Max).

Cilj istraživanja: Izrada aplikacije koja prepoznavanjem zadatih markera stvara trodimenzionalni objekat.

Početnu fazu čine istraživanje na temu AR aplikacija, a potom i pripremu za naredni korak.

Istraživanje podrazumeva da, pre svega, stvorimo ideju o tome šta tačno želimo da prikažemo kroz aplikaciju – kakav model bismo prikazivali i kako da se on ponaša, i koraci koji su potrebni da bismo došli do željenog rezultata.

Prvi korak je crtanje podloga za model u AutoCad-u.

Origami arhitektura (podvrsta kirigami tehnike) je umetnost savijanja papira. Razlikuje se od origamija po tome što je ovo vrsta kojom se dobija “pop-up”efekat isecanjem i zasecanjem papira. I naravno, koristi se samo jedan papir u procesu.

Faza 1 – Odštampati željeni šablon, koji se može naći na sajtu popupology.com

Ono što je obeleženo punim linijama se seče, a isprekidane linije se samo malo zaseku zbog savijanja.

Postupak rada : Odabir i kreacija mape (mandale)

– Proveravanje dimenzija anamorfoze i zavrsavanje mape

– Ubacivanje mape u program 3DSMax i stvaranje sfere na kojoj ce se mandala mapirati

– Resavanje sfere i testiranje svetlosne anamorfoze

Problemi: 

-Pozicioniranje svetlosnog izvora tako da se dobije sto cistija mapa na ravni.

-Pokusavanje mapiranja drugih formi (kocke, cilindra i kupe) radi lakseg izvodjenja modela. Precizna mapirana sfera se samo moze izvesti 3d stampom.

prvi korak: Koriscenjem softvera Origamizer naisla sam na problem razvijanja povrsine, jer uvezeni 3d model ima prevelik broj poligona.

drugi korak: Gotov 3d model uvozim u MeshLab gde koriscenjem opcije Filters>Remeshing, Simplification and Reconstruction> Quadric Edge Collapse Decimation i uproscavam model na zeljeni broj poligona.

treci korak: Korigovanje verteksa i edgeva u 3dsmax-u

cetvrti korak: Ponovnim importovanjem u Origamizer, sada sredjenog modela, nailazimo ponovo na PROBLEM, jer ne podrzava fajl iako je sacuvan kao .obj file (iako je to jedini koji Origamizer i podrzava). Kao resenje ukazuje se novi Softver Pepakura Designer za razvijanje povrsine koju stampamo i kasnije isecamo i sklapamo. Ali vodeci racuna o ustedi papira.

peti korak: U daljem radu preostala je fabrikacija, koja ce biti detaljnija u III fazi. Ono sto je u ovom koraku zakljuceno, to je da se nece praviti od papira, vec od nekog cvrsceg materijala (kartona) koji ce biti stabilniji.

Odlucila sam da radim na vec postojecem modelu tela psa, koji sam skinula sa sajta www.thingiverse.com
Bilo je potrebno skinuti program MeshLab, kako bih videla detaljno, pa dalje razradjivala i prilagodjavala model.

Koristeci opcije Remeshing i Simplification and Reconstruction / Quadric Edge Collapse Decimation dobija se uprosceni model, podeljen na jednostavne poligone/low poly geometrija.

Nakon toga potrebno je model sacuvati kao .obj fajl i prebaciti ga u program Pepakura design. Prvo ga je potrebno skejlovati na zeljenu velicinu, a nakon toga na levoj strani ekrana nam je prikazan model, a na desnoj prazan papir.

Koristeci opciju Unfold mozemo da postavimo delove modela na postojeci papir, automatski. Nakon toga koristeci join/disjoin faces delove postavljamo i uklapamo manuelno, kako bi iskoristili sto manje papira.

Papire je onda potrebno istampati, iseci potrebne delove i nakon toga sklapati.

Šabloni su štampani na a4 formatu papira (80gr), a delovi su lepljeni lepkom.

PREDMET ISTRAŽIVANJA: Efekat “gužvanja” papira kroz animaciju u 3ds Max-u;

PROBLEM: Izbor pristupa;

METODA: Animacija;

CILJ: Postizanje efekta “gužvanja” papira (planarne površi) u prepoznatljivu formu objekta “Disney Concert Hall” (Frank Gehry);

REFERENCE: Inspiracija za temu je scena iz serije Simpsonovi:

Disney Concert Hall:

Oblast = Formiranje topografije pomoću papira

Problem = Dizajn modela; Način sečenja papira

Metoda = Formiranje lejera papira, uz pomoć 3D modela i topografske karte terena; presecanjem 3D modela horizontalnim ravnima, na kojima su vidljive izohipse i nivoi terena.

Cilj = jednostavan ,minimalistički prikaz interesantnog terena i topografije

Primeri:

Proširena realnost predstavlja spajanje digitalnog sadržaja sa korisnikovim okruženjem
u realnom vremenu. To se postiže kombinovanjem virtuelnih i stvarnih objekata
u jedan koherentan prostor, uz pomoć kamere na prikaznom uređaju.

Aplikacija proširene realnosti zahteva izradu markera (metoda zasnovana na prepoznavanju markera), kao sliku (crtež) na osnovu koga će se pojaviti model nakon što ga aplikacija na mobilnom uređaju prepozna. Aplikacija se radi u Unity-u (to je softversko okruženje za igre koji nudi platformu za kreiranje 2D, 3D, AR i VR igara).

Ovakav pristup arhitekturi još uvek nije u širokoj primeni, ali budući da se ova grana industrije (AR aplikacije) vrlo brzo razvija, smatram da bi bila veoma značajna i za našu struku.

https://www.youtube.com/watch?v=llf2IRUsTU0

Oblast: Strukture bazirane na origami principu savijanja

Problem: Način fabrikacije, veliki broj poligona i prevelik utrošak vremena na sečenje i savijanje

Metode: Origamizer, MeshLab, 3dsmax,  Pepakura Designer (uprošćavanje mesh modela)

Cilj: Olakšati način dobijanja zanimljih struktura (u ovom slučaju nameštaja)

Reference: https://www.youtube.com/watch?v=w6Pk2CV0mKE

Primer:

Oblast: Modelovanje ravanski izgleda, koji stvaraju 3D scenu.

Problem: Redosled i broj ravanskih presjeka.

Metoda: Modelovanje pomoću programa Photoshop i 3ds Max.

Cilj: Dostizanje sto realnijeg 3D prikaza.

REFERENCE: Primeri

Problem: Modelovati lampu sfernog oblika od ravanskih delolva; napraviti supljine za propust svetlosti na odredjenim delovima sfere.

Metoda: Modelovanje predmeta u Rhinoceros-u

Reference:

Svetlosna anarmofoza – PRVA FAZA

Uvod: Stereograficka projekcija je metod mapiranja sfere ili lopte na ravan, cesto se koristi u kartografiji. Henry Segermen je dizajner koji je obrnutim procesom dosao do svojih svetlosnih anamorfoza, mapirajuci ravan na sferu, i pomocu svetlosnog izvora, postavljenog na vrh osupljene sfere, dobija se pravilna mapa od senke i svetlosti.

Inspiracija: Sveta Geometrija – Spiritualni i ritualni simboli hinduizma – Mandale 

Cilj: Ovim postupkom mapirati jednostavnu geometrijjsku mandalu na sferu.

Problem: Izabrati i/ili dizajnirati geometrijsku mandalu koja bi mogla uspesno da se mapira na sferu i onda izmodelovati sferu koja ce dati zeljenu svetlosnu anarmofozu.

Postupak: 1. Dizajniranje mandale u Autocad-u 2. Prebacivanje dizajna u 3dsMax 3. Modelovanje sfere iznad mape 4. Testiranje svetlosti i anamorfoze i ispravljanje mogucih gresaka 5. 3D stampa

Daljim istrazivanjem mogucih oblika predmeta opticke iluzije, dolazi se do zakljucka da nije moguce koristiti krive linije iz razloga sto sagledavanjem se prepoznaje da li je predmet udubljen ili ispupcen. Ono sto je vazno i sto se prepoznaje kod pravljenja ovakvih predmeta je to koliko je ispupceno, sto znaci da ako je previse ispupceno, zakretanjem se ne vide krajevi na drugoj strani, u slucaju da se radi o oblicima kao sto je piramida i slicno. Sto je manja duzina ispupcenja, to se bolje sagledava opticka iluzija, ali ne premalo, jer je nedovoljno za perspektivnu sliku. U nastavku su prikazani moguci oblici:

Sto se tice strukture, moguce je da bude izduzena kao prvi segment, kvadratna, ostra na kraju, smaknuta u jednu stranu…
Takodje je moguce koristiti i druge oblike osim zarubljene piramide sto se vidi iz prethodno postavljene fotografije.
Smanjenjem duzine ivice tako da prelazi u tacku (nastaje piramida) dobija se nedogled.
Potrebno je dodatno sredjivanje materijala “zida, poda i plafona” tako da se dobije perspektivni prikaz. Moguce je dodati i fotografije (na zid) koje nije potrebno doradjivati.

U drugoj fazi je prikazan postupak modelovanja :

1. Napravljen je panel linija gde postoji mogućnost podešavanja podele istog,

2. Potom su postavljene horizontalne linije koje predstavljaju pravce po kojima se ređaju tačke.

3. Nakon postavljanja tačaka, u zavisnosti od kolorita izabrane fotografije tačke se vektorski pomeraju od linije za određenu razdaljinu, (tačke na tamnijim površinama se odvajaju za veću vrednost u odnosu na tačke po svetlijim površinama).

4. Interpoliranjem krive između dobijenih tačaka, i spajenjem njenih krajnjih tačaka se dobijaju poligoni od kojih se prave ravne površine. Napisane su jednačine kojima se dobijaju jednake debljine površina kao i jednaki razmaci između istih.

5. Na samom kraju se geometriji dodeljuje boja, gde su linije date crnom bojom, dok su povešine unutar linija obojene belom bojom.

METODOLOGIJA:

Da bi se napravio ovakav portret neohodno je postavati tacke ( pinove ) u krug. Spajanjem ovih tačaka pravi se jedna prava ( struna ). Kraj jedne strune predstavlja početak druge tako da je ovaj portret moguće izvesti iz jednog  pokreta, kretanjem od pina do pina.

METODA 1

Prva metoda koristi kod koji čita program Processing3  napisan on strane umetnika spomenutog u prvom postu. I njega mozete naci na stranici sa uputstvima njegovog korištenja:

https://github.com/christiansiegel/knitter

Rezultati se dobijaju u vidu vizualnog prikaza kao i redosled brojeva pinova po kojim bi strune morale da se krecu.

Takodje se može menjati broj pinova i struna koji se koriste pri izradi samog portreta i tako dobiti drugačiji rezultat.

METODA 2

U grasshopperu proces zapocinje postavljanjem kruga koji se deli na 200 kontrolnih tacki koje ce odrediti putanju struna. Unutar kruga postavlja se slika portreta koja mora biti gray skelovana. Putanja strune krece od nasumicno izabrane tacke. Krece se ka drugoj tacki koju je program izabrao kao pravac koji u sebi sadrzi najvise piksela vrednosti priblizno jednako 0 kako je neophodno postaviti vise struna na mesta gde je slika tamnija tacnije gde se nalaze pikseli crne boje. Nakon sto struna predje jednom preko odredjenih piksela njihova vrenost trebala bi da opadne kako ne bi doslo do njenog ponovnog prelazenja.

Rezultati ne prikazuju portret tako da je prepoznatljiv sa izabranom slikom.

Kako prvom metodom dobijamo jasniji portret na lakši i brzi način ona je izabrana za izvodjenje.

–Prvo sam zadala velicinu povrsi, odnosno velicinu fotografije koju sam nakon toga uvezla.

-Zatim sam odredila broj tacaka/kuglica koje ce da formiraju datu fotografiju i njihov kolorit u rasponu od 0-1.

-Nakon toga sam random zadala pozicije tih tacaka, koje ce biti razbacane u prostoru, odnosno njihovo rastojanje od tacke posmatranja. Kako bih dobila poluprecnik sfera, koristila sam  tangentu koja dodiruje dve zadate kruznice i rastojanje centara tih kruznica od pozicije/tacke posmatranja. Kako sam vec prethodno odredila radijus jedne sfere, jos je samo trebalo odrediti radijus druge koja bi u ovom slucaju bila veca.

-Na kraju sam u rhino-u postavila kameru kako bih pravilno sagledala fotografiju sto je ujedno i krajnji rezultat.

Treća faza mog istraživanja zasnovana je na uštedi utrošenog vremena pri upotrebi klasičnih blokova i dinamičkih blokova. Samim tim ovaj blog je posvećen uporednoj analizi upotrebe obe vrste blokova.

Na samom početku odabrala sam jedan projekat, sa velikim brojem vrata različitih dimenzija i načina otvaranja (slika br. 1). Projekat čine podrum, prizemlje i 2 sprata. Tipologije objekata su različite, kao i konstruktivni sistem od kog su napravljeni, samim tim dimenzije dovratnika su različite u zavisnosti od dimenzija zida.

 Slika br. 1 – Odabrani projekat

Prva faza počinje upotrebom klasičnih blokova. Na samom početku treba formirati niz različitih blokova, različitih u smislu veličine otvora i dimenzija dovratnika (slika br. 2).

 Slika br. 2 – Blokovi vrata različitih dimenzija

Pravljenje samih blokova ne oduzima mnogo vremena. Veći utrošak vremena se pojavljuje prilikom insertovanja i ubacivanja vrata u odabrani projekat. Problemi prilikom ubacivanaj vrata su minimalni i pre svega odnose se na njihovo rotiranje i mirorovanje, i to iz razloga što su blokovi napravljeni u jednom obliku i sa jednom orijentaciom otvaranja vrata. Pomoću komandi rotate i mirror se ovi problem prevazilaze, ali oduzimaju odredjeno vreme. Pored toga, vreme može da oduzme i pojava različite debljine zida, koju nismu uzeli u obzir, pa se mora napraviti novi blok ili da se redefiniše postojeći i modifikuje u skaldu sa novom dimenzijom.

Ovakav način postavljanja vrata u odabrani projekat oduzemo mi je oko 2 sata i 40 minuta.

Na redu je druga faza, koja podrazumeva upotrebu vrata kao dinamičkog bloka. U ovom slučaju imamo samo jedna blok, jedna vrata, koja su poboljšana nizom komandi, koje smo definisali pri pravljenju dinamičkog bloka (slika br. 3).

 Slika br. 3 – Vrata kao dinamički blok

Dinamički blok karakterističan je po plavim strelicama koje se vide na slici br. 3. Strelicama je definisan niz akcija koje nam omogućavaju da jednim klikom promenim položaj i veličinu vrata. Tako vrata možemo da mirorujemo oko horizontalne i vertikalne ose, da menjamo veličinu otvora i veličinu dovratnika (slika br. 4).

 Slika br. 4 – Prikaz vrata

Modifikacija vrata pri postavljanju u odabrani projekat je jednostavna, upravo zbog postojanja strelica kojima smo definisali određene radnje. Međutim, postoji niz problema koji se pojavljuje pri nekadekvatnom postavljanju vrata. Niz problema je prikazan na slikama br. 5, 6 i 7.

 Slika br. 5

 Slika br. 6

 Slika br. 7

Svaki od tri problema, koje si pojavljuje na slikama, zavisi od nekoliko faktora. Faktori koji utiču su položaj bazne tačke, način rotiranja vrata pomoću komande rotate u samom program, kao i položaj na samoj osnovi. Samo problem se rešavaju jako brzo, najčešće ponovnim isnertovanje početne komponente.

Bez obzira na izložene problem, ušteda u vremenu pri korišćenju ovog tipa bloka je očigledna, a slobodno mogu reći i značajna. Naime, korišćenjem dinamičkog bloka vrata u odabrani projekat posavljena su za nekih 1 sat i 35 minuta. Što dovodi do toga da je ušteda u vremeni nekih 1 sat. Moža se sad čini da ušteda vremena nije značajna kada sagledavamo ovaj projekat. Ali kada bi bilo reči o projektu koji ima 5 puta više vrata, ušteda bi svakako bila značajna.

OBLAST- Portreti napravljeni od struna

PROBLEM- Uz brzu izradu dobiti prepoznatljiv portret

METODE- Koristiti ispisani kod u Processingu3, Modelovanje u Grasshoperu

CILJ- Prikazati krajnu vizuru stvorenu od struna

REFERENCE

http://artof01.com/vrellis/works/knit.html

VIZUALNA REFERENCA

Korak 1: U programu “Adobe Photoshop” kreirati A4 format i u njoj mrežu u frontalnom I perspektivnom izgledu. Za dobijanje perspektivne tj. crne mreže koristi se opcija Edit > Transform > Perspective.

Korak 2: Zatim ubaciti željenu sliku tj. sliku kocke za društvene igre I importovati je u Photoshopu. Zatim je treba pomoću čarobnog štapića doradi tj. da se izbriše pozadina da bi ostala samo kocka.

Korak 3: Sledi ubacivanje slike na perspektivnu mrežu i njeno podešavanje. Ukoliko je slika veća ili manja prilagodimo je da bi stala ( opcija Ctrl + T) jer ne sme prelaziti prostor crne mreže.

Korak 4: Sledi označavanje crne mreže i slike. Zatim ih treba prevući na gore, a zatim pomoću opcje Edit > Transform > Perspective razvlačiti sa strane sve dok se crna mreža ne poklopi sa plavom.

Korak 5: Kad se isključe lejeri za plavu i crnu mrežu dobija se željena slika koja je sprema za štampu.

Problem Kako u sto skorije vrijeme doci do zavrsne fotografije.
Metode  Iscrtane slike sklapati u 3D preklapanjem jedne preko druge.
Cilj  Napraviti 3d fotografiju.
Reference  (Ideja proizisla iz sledece fotografije)  http://opusteno.rs/slike/2011/06/3d-slike-papir-11624/3d-slike-papir-2.html

OBLAST: Linijska tesalacija, dobijanje lika.

PROBLEM: Odrediti broj linija, kao i mesto gde se linije sužavaju/šire u odnosu na fotografiju.

METODA: Modelovanje, fabrikacija.Korišćenje software rhinoceros/grasshopper.

CILJ: Pronaći metod (patern) po kom bi se ubrzao proces modelovanja tesalacije, radi primene iste na što vise različitih fotografija.

REFERENCE:http://www.mosstika.com/livingportrait/

http://www.mosstika.com/fox/9y98mk888emr1ukxjh4n3ofqg34kaj

Oblast: Anamorfoza

Problem: Kako dobiti optičku iluziju na što jednostavniji način.

Metode: Korišćenjem Photoshopa dobiti željeni rezultat.

Cilj: Ubaciti sliku kocke za društvene igre u Photoshop I pomoću odredjenog šablona dobiti sliku tako da iz odredjenog ugla gledanja dobijemo trodimenzionalni prikaz.

Reference:

OBLAST: Teselacija

PREDMET ISTRAŽIVANJA: Ornamentika na kupoli u islamskoj arhitekturi

PROBLEM: Kako postići teselaciju ornamenata na kupoli vezani za islamsku arhitekturu pomoću određenog patterna-a, koji bi se prvo iscrtao u osnovi, a potom bi se preneo na zakrivljenu površ putem planarizacije

METODE: Predmet istraživanja bi se ostvario pomoću parametarskog projektovanja uz korišćenje 2 software: Rhinoceros i Grasshopper

CILJ: Dobiti kupolu koja bi bila jedinstvena po svom oblikovanju i ornamentici

U prilogu su date vizuelne reference koje su poslužile u početnom istraživanju:

Predmet istraživanja jeste formiranje slike/ strukture sagledive samo sa jedne određene tačke.

Problem: Uspostavljanje veze između svih elemenata strukture, njihovih odnosa i veličina.

Metoda: primena Grasshopper-a.

Cilj: Formiranje slike od krugova na staklenim panelima postavljenim na određenom rastojanju, pri čemu je slika saglediva samo sa jedne određene tačke.

Reference: http://thomasmedicus.at/emulsifier/

U prilogu su date slike koje će biti korišćene tokom istraživanja.