U ovoj fazi istraživanja bavila sam se proučavanjem svojstva voska i metoda koje bi mi olakšale sam proces izrade makete. Ispitivanje je vršeno na malim modelima koje imaju zakrivljenu strukturu kako bi što verodostojnije imitirale budući model.
Princip vađenja iz kalupa
Istraživanje sam vršila na tri kalupa koja sam napravila od papira, folije i plastičnih činijica. Jednu činijicu sam premazala uljem, jednu bebi puderom i jednu sam stavila u foliju. Na njih sam sipala otpoljeni vosak koji je prilikom sipanja bio u tečnom stanju. Iz kalupa sam uspela da izvadim sva tri modela, međutim zaključak do kojeg sam došla jeste da se najlakše izvadio vosak koji je bio u kalupu prekriven folijom. Tako da će se u nastavku istraživanja koristiti folija.
Materijalizacija
Tokom procesa materializacije koristila sam dve vrste sveća: žute, crkvene sveće i belu sveću. Primetila sam jasnu razliku u njihovim osobinama: žute sveće su bile znatno elastičnije i lako su se savijale, dok se bela sveća prilikom sečenja krunila i pokazivala manju elastičnost. Na osnovu toga zaključila sam da su žute sveće pogodnije za delove na mojoj maketi koji su krhkiji i skloniji oštećenjima.
Translucentnost
Način na koji se model prozire je isto bilo ispitivano u ovom delu. Postavljanjem svetla direktno od gore dolazi do propuštanja svetlosti kroz model, gde se vidi blaga, difuzna prozironost, što doprinosi utisku blage, organske svetlosti.
Ova faza istraživanja je obuhvatila i geometrijsko modelovanje i promišljanje na koji način će se formirati kalup za maketu. U ovom koraku naglasak je stavljen na formiranje modela koji će biti malih razmera, te se iz tog razloga ne razvijaju značajne membranske sile niti koncentracije napona koje bi inače zahtevale detaljnu analizu stabilnosti i prenos opterećenja. Na taj način, cilj je da se kreira umanjeni, ali verodostojni model zamišljene konstrukcije. To bi bio model koji jasno prikazuje budući izgled i osnovne estetske karakteristike planiranog elementa.
Princip oblikovanja
Za početak formiram pravougaonik veličine koje želim da bude moj kalup. Pravougaonik zatim delim na određen broj segmenata po širini i visini, kako bi nastala mreža dovoljno gusta za kasniju deformaciju.Potrebno je da postoji veliki broj segmenata zato što računar zakrivljenost uvek aproksimira malim ravnim elementima. Od ovakve površine formiram mesh, koji mi služi kao osnovna baza za dalji nastavak.
Nakon toga, treba da dodam tačke koje želim da ostanu fiksirane za dno. One će u većini slučajeva predstavljati oslonce. Proizvoljno biram tačke i postavljam ih na stranice koje uokviruju moju površinu. Da bih preciznije kontrolisala koja mesta mesh-a ostaju fiksirana tokom simulacije, oko odabranih tačaka postavila sam sfere. One služe kao delovi konstrukcije koji treba da ostanu na istom mestu i drže oblik dok se ostatak mreže deformiše. Takođe, postavljam i radius sfere tako da mogu da utičem na veličinu obuhvaćenog dela. Tu koristim komponentu dispatch kako bih razvrstala tačke u dve grupe. Prva, koja meni treba, jesu tačke koje se nalaze u sferi i na ivicama pravougaonika (naked points) i druge koje se nalaze van oformljenih sfera. Tačke koje upadnu u sferu postaju fiksni oslonci u simulaciji, dok preostale ostaju slobodne da se deformišu prateći Kangaroo ciljeve.
Ciljeve koje sam ja zadala su Edge Length koji kontoliše koliko će duboko mreža da se savije i Load koji zadaje silu u određenom smeru, u ovom slučaju to je sila u Z pravcu. Sve to sam spojila u komponentu BouncySolver, čijim sam eksperimentisanjem i kombinovanjem došla do željenog oblika strukture.
Promenom length faktora i intenziteta sile koja deluje na zadati mesh, oblik se može značajno menjati, što omogućava formiranje različitih figura u zavisnosti od potreba modela.
