U prethodnoj fazi uočen je problem pri fabrikaciji, ali uzrok za to nije samo materijal već i način podele na poligone, jer se javio veliki broj malih i nepravilnih delova (na zaobljenim delovima fotelje ) koji se preklapaju i koji se veoma teško spajaju.
U daljem istraživanju naišla sam na program Blender, koji omogućava mnogo lakši i efikasniji rad sa poligonima. Dosta je praktičniji , a i pruža veliki broj opcija za modifikovanje: pored broja poligona tu su njihova veličina, geometrija (da li je trougao, kvadrat, mnogougao), dubina i stepen izbačenosti. U modifajerima je potrebno izabrati opciju REMESH, a zatim podešavati parametre, dok forma ne bude zadovoljavajuća.
Takodje je veoma bitan i sam 3d model koji se koristi u radu, jer ukoliko sam po sebi ima previše poligona i verteksa, njihovim smanjivanjem i uprošćavanjem dolazi do gužvanja modela i deformacije prvobitnog oblika. Iz tog razloga sam rešila da u poslednjoj fazi odustanem od nameštaja i pokušam sa formama koje bi se više i češće savijale origami metodom kao što je na primer maska, koja se nakon sklapanja moze i koristiti.
U daljem radu sam koristila već pomenute metode programa Pepakura, za razvijanje mreže i stavljanje na papir, ali sam sada koristila kvalitetniji (300g).
Za kasnija istraživanjima bih verovatno pokušala sa nekim još čvršćim materijalima (lim, plastika i 3d štampa) , pa se na ovaj način mogu izradjivati maske za sve vrste dogadjaja i manifestacija.
