Beograd

 

 

Programa Bez: Spontane prakse kao nov potencjal grada

 

Arhitektura se isto tako odnosi na događaje koje se odvijaju u prostoru koliko i na sam prostor. (Tschumi, 1994: 12)

 Savremeni procesi urbanizacije

Generički i nepredvidiv razvoj postao je jedna od realnosti savremenog društvenog sistema. U svetu ubrzane urbanizacije, spontane i neformalne prakse rastu istom brzinom, ili čak brže, nego one planski usmerene. Osim u razvijenim zemljama, u ostalom delu sveta to je dominantan oblik urbanosti (Žerjev, 2009, 2). Bez pouzdane kontrole, gradovi neformalno rastu, razvijaju se fragmetarno pre neko u celini (Kucina, 2011).  Kao deo globalne mreže, postsocijalističke gradove više karakterišu dinamički procesi promena nego statički obrasci razvoja, te ih je teško opisati uz pomoć stabilnog seta atributa (Sykora, 2009). Planiranje gradovima jednostavno reaguje na pritisak neizvesnog razvoja koji je pod snažnim uticajem sila liberalnog tržišta i procesa globalizacije sa jedne, i unutrašnje nestabilnosti sa druge strane, te neosporno vodi do sve neravnomernijih i nepredvidljivijih razvojnih obrazaca. Pod takvim okolnostima, broj urbanih anomalija je u stalnom porastu, u toj meri da spontano postaje samoorganizujući sistem i nosilac urbanog razvoja.

Beograd i formalna neformalnost

U tom kontekstu, gradovi u Srbiji ne samo da su nedovoljno proučavani u postsocijalističkom periodu, već je njihova transformacija vrlo osobena. Pa tako, i posle dvadeset godina tranzicije, Beograd je idalje grad u stanju redefinisanja: političkog, ekonomskog i društvenog. Dugogodišnja blokirana transformacija stvorila je pogodne uslove za formiranje urbane sredine u preseku globalnog, postsocijalističkog, postindustrijskog i neformalnog grada. Ujedno, gradski prostor se sve manje realizuje konkretnim i međusobno koordinisanim akcijama, koje za cilj imaju unapređivanje, razvoj i izgradnju u celini. Takvo stanje je delimično rezultat neujednačne transformacije od socijalističkog ka kapitalističkom društvu, što je proizvelo specifični oblika urbanosti – podurbanost, koju karakteriše postojanje velikog broja nedovoljno atraktivnih, animirajućih i iskorišćenih javnih prostora u gradu.

Iz mnogo razloga ove lokacije negativno utiču na svoje šire i bliže okruženje (ekološkog, ekonomskog, estetskog). Složenost njihovog rešavanja, povezani sa njihovim reciklažom odvraća njihovo obnavljanje. Ujedno, za afirmaciju ovih prostora, na teritorijiri Beograda, ne postoji jasna strategija, a pojedinačni slučajevi se rešavaju ad-hoc. Ujedno, građani su pasivizirani, njihov uticaj je minimiziran, a potisnuti su i svi elementarni oblici samoinicijative.

Međutim, svet ne stoji mirno i čeka da bude planiran. Prostor grada evoluira, sledi pravila životnih procesa i sve ga je teže u potpunosti kontrolisata. Promene u društvu su brže nego promene u arhitektonskoj i planerskoj profesiji, a konvencionalno planiranje nije u stanju da na adekvatan način odgovori na brzu izmenu realnih društvenih promena.  

Gubitak vere u kolektivni rad za stvaranje boljeg sveta postepeno se zamanjuje ličnim traženjem odgovora na ono što se smatra poželnom vizijom razvoja. Ovo je obnovilo romantičnu potrebu za ličnošću i političkim pravima koje vode ka novoj društvenoj (samo)organizaciji, i novim oblicima urbanosti. Podsticanje korisnika na neposrednu aktivnost u okviru napuštenih prostora omogućava da se ostvari istinski inspirativno i maštovito prostorno okruženje. U cilju očuvanja kreativnih vizura grada, arhitektura stvorena na taj način postaje ispunjena prostorom koji provocira i inspiriše druženje ljudi, podstiče spontane događaje i osporava kontrolisanost i isplaniranost.

Ovakvim prostorima naglašava se uloga alternativnog estetskog i čulnog iskustva. Koristeći se svim karakteristikama i potencijalima performativnog aspekta gradskog prostora, koji između osobenosti nestabilnosti, u sebi sadrži nepredvidivost, neiscrpnot i interaktivnost. U njemu, se istražuju i preispituju potencijali, koji mogu poslužiti kao platforma ili scena dijaloga i saradnje. Reč je o postupku spontane kreativne prakse.

Spontane kreativne prakse kao katalizator urbanog razvoja

Pojam postupka spontane kreativne prakse u prostoru kao faktora programskog recikliranja i animiranja zapuštenih javnih prostora ne treba razumeti kao određenu matricu zasnovanu na striktno utvrđenim etapama, jer ona nema jasan program. Nju treba postaviti kao posebno uspostavljen delotvorni okvir, koji dozvoljava fleksibilnost u individualnim pristupima korišćenja. Odnosno, obrazac organizacije okruženja primerenog ljudskom ponašanju u prostoru i vremenu postavlja se kao predmet kontinuiranog menjanja i usaglašavanja (Bazik, 2002, 131).

Kontradiktorno, naš stav je da ove “tolerisane“ akcije mogu biti efektivni način kontrole. Njihovim uočavanjem i analizom mogu se konstatovati stvarne tendencije u životu grada, čiji se elementi mogu koristiti kao indikatori realnih društvenih potreba. Takođe, oni se mogu koristiti kao alternativne metode kako bi se na konkretnom gradskom prostoru podstaknuli novi načini i oblici korišćenja koje nisu i ne mogu biti predviđeni planski. Efemernost koju spontani procesi nude kao takvi ostavljaju dovoljno prostora da se umesto up-down pristupa iskorsti bottom-up model i time kreira gradski prostor skrojen po realnim potrebama građana, a ne po apstraktnim idejama upravljanja i planiranja.

Ali, spontani urbani procesi ne mogu i ne trebaju postati supstitucija formalne planerske prakse, jer se oni po svojoj prirodi zasnivaju na nepredvidljivim relacijama i načinima umrežavanja sa okruženjem. Pa tako, pojave neformalnih i spontanih urbanih procesa ne treba tumačiti kao dihotomne alternative, već kao ekstremne polove jedinstvenog kontinuuma u kome se odvija život građana i društvene zajednice. Za ljude koji planiraju i uređuju grad važni su svi ti nekontrolisani procesi, jer oni su već trasirali značajne lokacije u gradu, postavili ih tamo gde im je prirodno mesto, tj. stvorili su prostor koncentracije izazvanih aktivnostima koje nisu predviđene planski, već su odraz istinskih potreba

 

Novi pristupi neformalnoj urbanosti

U savremenom dobu život grada je u permanentnom stanju fluksa. Potreba za fleksibilnim oblicima uređenja i struktuiranja prostora se uvećava, a disciplina arhitekture zauzima sve značajniju poziciju u tim tendencijama. Promene koje stvaran život učinio gradu, a nisu predviđene urbanističkim planovima, pružaju mogućnost drugačijeg načina sagledavanja urbanih procesa, i otvaraju niz novih istraživačkih pitanja.

“Arhitektonski“ program stvoren na spontan način, bez programa, u svoj svojoj efemernosti i nepredvidivosti, ispunjava prostor koji postaje inspirativan i provokativan. Kompleksnost i bogatstvo gradske scene otvara gotovo neiscrpno područje pojedinačnog delovanja. Upravo sprovođenje spontanih akcija, dovoljno animirajućih i specifičnih, može ujednačiti narušenu ravnotežu u korišćenju zapuštenih gradskih prostora.

Do stvaranja takve strategije, moramo se osloniti sami na sebe. Kreativnost je ono čemu se stremi: da pokažemo da se može trgnuti iz opšte letargije koja vlada Srpskim društvom. Jedna akcija će vući drugu, pokretaće se diskusije, razmišljanja, novi pogledi na stvar. Okupiti kritičnu masu za tako nešto je ipak veliki problem, i tu se iskazuje snaga pojedinca da utiče na promene u svom društvu. Da bi se ova stvar sprovela, neophodno je da korisnik postane aktivni participator i performer.

 

Literatura

Bassand. M. (2002). Za obnovu urbane sociologije: jedanaest teza. Preuzeto sa: http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/sociologija/XLIII_4/d05/html_ser_lat. 08.04.2011. godine, sa fancuskog preveo Sreten Vujović.
 
Bazik, D. (2002). Scenografija gradskog prostora, u: Dragićević-Šešić, M. (ur) Javna kultura i politika. Beograd: Magna Agenda, str. 125-138.
 
Diener, R., Mueller-Inderbitzin, C. & Meili, M. (Eds.) (2012) Belgrade Formal-Informal: A Research on Urban Transformation. ETH STUDIO Basel: Verlag Scheidegger and Spiess.
 
Kucina, I. (2011) The Conditions of the Self-Regulated  Urbanity. Urban Report, Volume 2, pp. 4-13.
 
Sýkora, L. (2009) Post-Socialist Cities, in: Kitchin, R. and Thrftn N. (Eds) International Encyclopedia of Human Geography, Volume 8, pp. 387-395. Oxford: Elsevier.
 
Tschumi, B. (1994). Event Cities. London: MIT Press.
 
Žarjev, B. (2009) Incorporating Informal Construction: Urban Planning in Belgrade and Proposals for Changes. In: IHS. Thesis series 4, Master Urban Management and Development 2008-2009 UMD5. Rotterdam: IHS.
 
 
 

Without Program: Spontaneous Practices as a New Urban Potential

Employing a wide variety of available academic studies and operating with phenomenological research approach, this paper provides a general review of restructuring Belgrade’s public spaces, since its unique urban form was reshaped by evolutionary adaptation to its existential circumstances. The aim of this work is to display concepts and methods of utilising public spaces established under the expansion of informal configurations during a period of constant transitional flux, and to reconstruct them so that they create new potentials and become catalysts for contemporary urban development.

One Response to Beograd

  1. zlatko says:

    pa ako travnjake gradimo tako sto napravimo zgrade , pa par godina vidimo kuda se krecu ljudi i sredstva prevoza, koji su putevi odlaska dolaska, koji su problemi odvoza dovoza,uopste dinamike prostora, tako bi formalni planski projekti, bili potavljeni na vecoj udaljenosti, a prostor izmedju bi popunila spontana kreativna praksa, koja bi bila usmerena planiranim jezgrima ali ne i determinisana, spontana kreativna praksa bila bi i dinamika koja bi odredjivala buduce formalne projekte.,u takvoj koleraciji prostor bi bio dinamicki razvijan i oplemenjivan, a stara jezgra napustena ili nedovoljno aktivna bila bi predmet reciklaze sa obe strane i kreativnih i planskih subjekata, kako to prakticno odraditi, to je veci problem jel svet ide na sistem samoodrzivih celina u svakom pogledu, ekoloski energetski,voda hrana se proizvodi u planskim objektima, a i energija, cak i vazduh se reciklira, kao da smo na nekoj negostoljubivoj planeti, pa stvaramo uslove za zivot,(zemljana), mozda je to nasa buducnost i na ovoj planeti, kojoj se nebih radovao, energija je prvi problem , usteda, drugi voda, hrana treci, sve ostalo je vezano za to .Ko resi birace dizajn koji opet treba da bude po tom principu funkcionalan, i ne samo efektivan vec i efikasan , a samo podrzavajuci ili samo odrziv, mali troskovi odrzavanja i energetski i ostali,Energija je prvi problem ove planete jos od 1980 godine pa i ranije , pa arhitektura ima isti problem zar ne , pozdrav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>